ТАЈНА ЛЕПЕНСКОГ ПЕСКА – 94. наставак романа и КОМЕНТАРИ

IV - ТАЈНА ЛЕПЕНСКОГ ПЕСКА - ПРАМАЈКИН ПУТОКАЗ

Сутрадан, окупили су се у Магленој соби и спојили прсте. Црвена светлост их је обасјала а ка5ан прошапта сетно, за себе:
- Као да сам у Амстердаму…


- Чула сам, драги – дошапну му Златана. – Тада си био млађи. И несташнији.
- Тишина, тамо! – подвикну Прекобарац и изговори чаробну бајалицу. Светлост се појача
а једна рука, црвена као да је преливена крвљу, пролебде изнад њихових.
- Шест пари! – смирено објави ка5ан. – Ослободили смо се слепог путника.
Црвенило се истањило, одгоре су се спуштали стакласти велови избраздани плавкасто-сивом светлошћу. Прошлост се убрзано  размицала а будућност...


- Будућност је романтична? – упита Златана знатижељно.
- Лебди? Или пада? – одазва се Амик.
Из близине, као да им шапућу у ухо, разговетно су се зачули бучни гласови.
- Кажем вам, Прометеј је крив! Све те бомбе су ватра...
- Ма, немој! – подругљиво ће други Глас. – Почело је пре њега. Од Нарциса!
- Зашто сад па Нарцис?! – забезекну се први Глас.
- Постао је свестан своје лепоте – поче да објашњава други Глас.
- Лепота ником не смета, чак...
- Не смета, али ствара самосвест.
- Све су то Зевсови пулени – растужено објави трећи Глас.
- Има и ваших. Људе сте уздизали до богова.
- Шта се свађате? – зачуди се Четврти глас. – Опште је познато да је кривац Колумбо.
- Ха, ха, ха... – развеселише се остали гласови. – Промашио си за неколико миленијума! Он ће тек бити крив!
- А Нобел и Ајнштајн?
- И они, али много касније...


- Шта ћете ВИ овде? – проговори познати Глас. – Ви, тамо, што се шетате између светова!
Маглену собу прели зелена светлост у чијем средишту залебди риболика прилика.


Свет се у трену претвори у велики акваријум.
- Враћамо се, Прамајко – проговори Прекобарац удахнувши воду са ваздухом. – Можете ли да нам помогнете?
- Ко си ти? – зачуди се Прамајка. – Ти ниси Мајка. Имате ли ви уопште Мајку или сте неки изгубљени па нађени?
- Преузмите, госпођице – дошапну Амик Златани. – Сада је све у вашим рукама.
- Хајде, драга – подстаче је ка5ан. – Ја знам да ти то умеш и можеш.
Златана се загрцну од воде и иступи корак напред.


- Ту сам, Прамајко! Изгледа да смо мало залутали...
Прамајка је критички одмери.
- Ти си овде једина Мајка? Зато су деца таква – примети она за себе. – Да обуздаш мало ове твоје. Много су дрчни. А ти, да се попуниш! И да радиш младу Мајку!
- Ка... – поче Златана и уједе се за усну. – Са ким?
- Е, то је мало теже – примети Прамајка и поче да одмерава једног по једног, одмахујући главом.
- Може ли са овим? – упита Златана и показа на ка5ана. – Иступи! – нареди му царским гласом.
Ка5ан је зачуђено погледа, али искорачи напред.
- Са њим? – упита Прамајка. – Он ти је, кћери, пустолов. Који се примирио. И ратник, који би још да ратује. Па, може. Али мораш да га покориш!
- Ја ћу то договорима – објасни Златана.
- Може и договорима, чим научи да слуша. Зато га јаши! Ти одгоре! Увек и стално!


- Хоћу Прамајко! Јахаћу га! – свечано обећа Златана, а ка5ан је љутито погледа кријући очи од Прамајке.
- Треба да изађете у Време – закључи Прамајка. – Даћу вам путоказ. А теби – окрете се Златани - послаћу мало песка испод Лепенског брдашца. Ставићеш га под јастук, да  родиш младу Мајку…
Њој исто подметни, и свакој Мајци. Да род буде вечан, разумеш?
- Хоће ли бити и мушких? – запита Златана.


- Биће, биће – потврди Прамајка. – И мајке погреше. Али се морају узјахати пре него што зарате.
- Мајко – упита Раде – може ли мало више тог песка? Тридесетак џакова, шта је то за вас?
Прамајка га одмери и помилова по глави.
- Овај ти је најмлађи, сигурно? – упита она Златану. – Размажено чељаде, види се. Биће познат као бард, или као лопов. Е, па, одох ја. Пошаљи једног поузданог са мном, да донесе...
Ка5ан искорачи, али га пресече Златанин глас.
- Господине Прекобарац, молим вас!
Прамајка одобравајуће климну главом, поручи: - Децо моја, слушајте Мајку! – и одгега у зелену светлост.
Прекобарац пође за њом. Обоје заобљени и нагнути напред, савијени од историје која их је притискала и када није ту, гегуцкали су као два древна обелиска које је углачало само Време.
- Какав би то био бизнис! – завапи Раде. –  Само тридесетак малих џакова!


- Да ми, сами...
- Не долази у обзир! – узвикнуше ка5ан и Амик, као увежбан хор.
- Зашто да не? – огласи се MNW. – Они неће ни приметити, а ми ћемо решити све проблеме.
- Не може! – одсече Златана. – Добићемо, зар то није довољно?
- Али само неколико џакова обичног песка! – зајеча Раде.
- Па да те ухвате и останеш са њима! Да ловиш рибу и јуриш зечеве – растумачи Амик.
- И рађаш Мајке! – потврди ка5ан слутњу која се назирала.
- Зашто Мајке? – побуни се Раде. – Рекла је – биће и мушких.
- Прамајка Весели Раде! – убаци Амик. – Не звучи лоше.


- Имали би попуст код њега за свако рађање – додаде ка5ан.
- И мимо тога – настави Амик. – Могао би да прави ракију од оскоруша и мезе од моруниних јаја...
- Пробао сам једном... – поче Раде и схвати да је надмудрен, надвикан и надгласан. – Ето вам ваша кесица песка, убедили сте бога у мени!
Из зелене светлости изрони Прекобарац поштапајући се својим моћним штапом. Златани уручи кесицу сивкастог песка и осврте се држећи камену плочу у руци.
Златана му климну главом и он плочу уручи ка5ану.
- Ви сте ка5ане, Мајка нашег брода. Уместо компаса узмите овај путоказ кроз Време који нам је даровала Прамајка.
Ка5ан се наклони, прими плочу, церемонијално је диже да је сви виде и сам се загледа у њу.
На плочи је био урезан само један знак:


Миливој Анђелковић

... И ПРИКАЗИ

MIROLJUB TODOROVIĆ: NOVI OBLICI PROZE (Romani Slobodana Škerovića i Milivoja Anđelkovića)

U romanu («Kofer»), eksperimentalnog karaktera, Slobodan Škerović unosi nekoliko značajnih novina u srpsku, inače, veoma bogatu i raznovrsnu proznu produkciju. Jednu od tih novina uočavamo već na početku, u samoj oznaci ovog dela. Zapravo, autor „Kofer“ definiše kao „blog-roman“. Ova oznaka upućuje ne samo na tehnološku stranu romana, njegove izvorne i komunikativne mogućnosti, već, na neki način, određuje i njegovu stilsku izražajnost. Roman je u jednom dužem vremenskom periodu objavljivan i praktično direktno stvaran na blogu.

Nešto slično vidimo i u stvaralačkoj radionici pionira srpske internet literature Milivoja Anđelkovića. U svom vizuelnom elektronskom romanu „Naseljavanje Vizantije“ (www.amika.rs), Anđelković koristi, pored jezika, i sliku, jedan od najmoćnijih instrumenata naše civilizacije. Po rečima autora „Naseljavanje Vizantije“ je pokušaj „da se stvore tačke otpora u praznini Interneta, središta koja se odupiru ‘nomadima komercijalizacije i varvarima duhovnosti’, virtuelne stanice koje nisu zaboravile tekst, gde reč prethodi i prevazilazi sliku ili sliku stavlja u novi kontekst“.

U eseju „Interaktivnost u elektronskoj književnosti“ http://signalism1.blogspot.com/2009/08/interaktivnost-u-elektronskoj.html, Anđelković će detaljnije obrazložiti svoje viđenje elektronske književnosti. On, pre svega, stavlja glavni akcenat na interakciju. Za njega je interakcija, koju nam Internet omogućava, „nov izazov za čitaoca, ali isto tako i za pisca. Umesto ‘hipnotičkog teksta’, ili teksta sa kojim će se čitalac identifikovati, pisac teži ‘otvorenom’ tekstu koji se može nastaviti, osporiti ili nadgraditi.“

Po rečima Milivoja Anđelkovića, književno delo stvoreno na Mreži i za Mrežu „suočava se sa tuđim kreativnim i čitalačkim iskustvima, senzibilitetima, shvatanjima i životnim igrama – da bi postalo virtuelna stvarnost.“ Ovu moć kreiranja virtuelne stvarnosti iz obilja materijala: jezičkih, vizuelnih, zvučnih, jasno uočavamo u romanu „Naseljavanje Vizantije“.

Kao što vidimo nova, sve razvijenija tehnološka stvarnost, „sajber doba“ i raznovrsne kreativne metode koje nam pružaju kompjuter i Internet, omogućuju i inspirativno utiču na kreiranje novih, bitno drugačijih, i našem vremenu primerenijih romanesknih vizija.






Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

ПИЛУЛЕ СРЕЋЕ И ИСПУЊАВАЊЕ ЖЕЉА – 71. наставак романа

ГУСАРИ ИЛИ СТРАДАЛНИЦИ – 72. наставак романа