УБЕГЛИЦЕ, ГАЗДЕ И ШАНКЕРИ – 86. наставак романа

III – САМО СУ ПОЈАВЕ СТВАРНЕ

УБЕГЛИЦЕ, ГАЗДЕ И ШАНКЕРИ – 86. наставак романа

После неколико дана време се вратило уназад - опет су били на почетку. Помисли о промени и сећања на нека давна путовања била су све чешћа.

Amika.rs је деловао исцелитељски. Његов облик маглене потковице и магијског слова / броја «Пи» сабирао је енергију и обнављао снагу.

- Староседелац, дошљак, избеглица – преслишавао се ка5ан 55. – Ништа од тога. Ја сам овде убеглица. И нећу то да останем.
- Овде смо смирени и слободни – нећкао се Амик. – Сачекајмо боља времена.

- Е, мој друже амикарски – осмехнуо се Раде. – Времена су увек иста, само се газде и шанкери мењају!

- Можемо да причамо и разговарамо – покушао је Амик са романтичном варијантом.

- Овде јесмо јер нигде нисмо – убацио се Mister New Wave коме су варвари политике још стругали кроз мозак. – Као балони са лажним идентитетом.

- Полетимо, господо! – сугестивно је проговорила Златана, напућила усне и најзад, сасвим слободно, положила своју глатку, савршену руку на топлу мишицу ка5ана.
Ка5ан 55 гануто је пољубио њену надланицу и нешто шапнуо, само за њу. Звучало је као

- Доста је било декамеронског живота – подвикнуо је Раде, правећи се да не види Златану и ка5ана. – Свуците те маске, чекају нас нове!

- Ни тамо није боље – смирено је проговорио Прекобарац. – Живео сам у оба система вредности. Било је незаборавно...

- ... и побегао сам из оба. То је било ослобођење!

- А ја сам се јутрос попео на врх Јужне Капије... – почео је Раде.
- Опет си прескочио спавање и доручак – убацио је Амик и прекорно погледао Прекобарца.
- Не гледај га, и он је био са мном. Придржавао ме је оним његовим чаробним штапом... А горе, и свуда около, све је било зачарано... Светлости. Даљине. Плаветнило. Празнина... Викнуо сам: - ЈАААаааа! ЈАааа сам ОООооовдЕЕЕеее!!!

– ОВДЕееее! – одазвала се Празнина. – ОоовдЕЕЕеее...

- И послала ужарену лопту – додао је Прекобарац – Ено је, испред Капије, још се дими.

- Опет? – забрину се Амик

- Па било је то квалитетно дружење – сетно ће Раде. – Ова је већа од претходне.

– Што дајеш, то и добијеш! – објаснила је Златана и присно гурнула своју хладну руку у широки џеп ка5анове пелерине.
– Да, путоваћемо – сетно је закључио Прекобарац. – Миксаћемо простор и време, али празнина... Празнина ће се увек ширити пред нама...

- И понеки метеор – додао је Раде.

- Пут путујемо, да себе откријемо - певушила је Златана у најежено уво ка5ана 55.

- Крочимо смело! - отело се ка5ану а његова рука се власнички обмота око Златане.
- Где? - разложно запита Амик.
- Како? - додаде Прекобарац и истури Буџислава, своје свемоћно левитирајуће поштапало. - За мене лако, али ви... заиста.... како?
- Ако је "како" оно право... – замисли се Mister New Wave. - Сплавом, што да не?
- Као Робинзон?!?! - ужасну се Златана.
- А шта фали «Плавом Робинзону»? - зграну се MNW

- Безецовао сам бели караванчић, сладак као пуслица - обавести их Раде...

- ... и оверио пића за пут.

- Ама, не! - завапи ка5ан 55. - Заборављате да сам ја бродар!

- Чамцем? - забрину се Амик.

- Златана и ја - и 55 привуче даму к` себи - штедели смо за бродић који ће бити наш мили  лутајући дом. Скуцкали смо нешто пара за ово, ево, видите...

- Аух! - загрцну се Амик.

- Богами - забрину се Раде. - Моја комби-пуслица има жестоку супарницу... Какав бар има?

- Stelt технологија на делу – препознао је MNW. - Невидљива лепотица Дунава.

- Можда сте у праву - скромно ће ка5ан. - Купили смо је видимо свет. Али, све се променило. Свет се овде утрпава, па треба путовати да видимо шта је оставио само за себе.

- Личи на Златану! - омаче се Амику.

- И ви сте то приметили! - обрадова се ка5ан 55.

- Иста елеганција - распилави се Амик што се, најзад, његове визије прихватају. - Уздржаност, ненаметљивост...

- Као коктел «Трофазни Шатл Свете Луције» са ледом! - додаде Раде.

Ка5ан 55 се окрете Радету са две ледене санте у очима.

- Прихватићу то, госпо`н Раде, ако имате неко врло уверљиво објашњење!

- Хтео је да каже: ватра је скривена изнутра - извуче га Прекобарац.

- Ох... Дивно! - прихвати Златана и окрете се ка5ану: - Зар нису слатки, право византијско комплиментирање!

Раде се дубоко наклони и за тренутак изгуби равнотежу: - Хвала вам, госпођице - госпођо! Ви сте осетили саму суштину мојих речи.

Карта Дунава, већ мрљава од отисака чаша, раширена је пред будућим истраживачима. Његове окуке, меандри, завојице и успутнице преко целог континента исцртавале су шару пуна значења.

- Какав потпис! Шта овде пише? - узбуђено је запитала Златана.

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

... И КОМЕНТАРИ НА „МАНИФЕСТ О ВИЗУЕЛНОМ РОМАНУ“

Pangaric on July 1st, 2009 17:04

Amika, procitao/pogledao sam NASELJAVANJE VIZANTIJE. Naravno, moje simpatije su uvek na strani novog. U prvi mah sam pomislio da se radi o “slikovnici”, o ilustrovanoj priči, međutim, izbor slika stvara onu razliku iz koje se nameću nova značenja ili sporedni rukavci značenja.

Amika on July 1st, 2009 17:29

Zlatko, to je bila i namera, dobro je ako se to primećuje. Drugačije slike poznatih pojmova koje šire značenja…

Branislav Guzina:

Nisam siguran da bih mogao da nešto prokomentarišem, to s toga što se slabo snalazim u toj formi literarnog.Mislim da sam malo ,,konzervativan,, smatram naime, tačnije meni više odgovara, da literatura poseduje neku narativnu strukturu, situaciju, dakle -story- i naravno karaktere.Ostao sam tamo negde kod H.L. Borghesa. Roman ,,toka svesti,, nikad nisam razumeo i oduvek sam smatrao to za nedostatak spisateljske kreativnosti, sve to bih dao za jednu kratku priču A.Mišoa ili Kanetija. Time nikako ne podcenjujem tu ili neku drugu vrstu literature, jednostavno pripadam esteskom prostoru koji u klasičnom pokušava da sagleda prostor kreativnog.Pitanje forme, ne?

Googl-manija, vizuelni roman, da naravno.To je potpuno otvoren trijumf haotičnog prostora koji jednostavno ,,čeka,, kreativni Red. Priznajem, nisam u stanju da sagledam moguće forme tog reda, njegovu estetsku ravan. Sumnjam međutim u -spontanost kolektivne kreativnosti- i njene domete. Opet ,,konzervativno,, duboko verujem u ličnu (pojedinačnu,srećom) prirodu stvaranja. Taj imperativ doživljavam kao jedinu moguću manifestaciju humanog.

Konflikt, antipod, između nesagledivih mogućnosti informativnih tehnologija, interneta (kolektivistički identitet, ,,sinergija,,) i individualnog, je prividan sukob nastao usled impresivne prirode tog Google Haosa neograničenih mogućnosti.Kao što je sukob prividan, isto tako su i te mogućnosti prividne. Impresivan je naravno kvantitet tog potencijala, ali on ima veze sa kreativnim onoliko koliko statistika ima veza sa Istinom.

Dakle, malo ili gotovo nimalo.

Amika:

Roman «toka svesti» ja shvatam kao ekstremnu reakciju na tadašnju prevlast književnosti «objektivnog». On je vratio subjektivitet u književnost a «tok svesti» je prerađen u prihvatljiv i komunikativan oblik kao jedna od mogućnosti karakterizacije ličnosti.

Vizuelni roman bi mogao da bude pokušaj sličnih namera – da se otvore mogućnosti korišćenja Guglomanije u književnosti i ono što je stimulativno i inspirativno u toj «statistici» i informatici uključi u (vaš odlično odabran termin) – Kreativni Red. Uostalom, pisac uočava, bira, prerađuje i stavlja u nove odnose fenomene svakodnevice, pa zašto ne bi i Gugl, tu Informatičku Hobotnicu naših dana?

U kolektivistički identitet ni ja ne verujem, ali verujem u stvaralačku atmosferu koja subjektivitete pisca, čitaoca i komentatora «podiže» na višu kreativnu ravan koncentrišući tekstove (srodne pa i antipodne) u «kreativni Red» koji širi njihova polja značenja.

Miroljub Todorović:

Dragi Milivoje,
veliko ti hvala na vizuelnom romanu Naseljavanje Vizantije i Manifestu o vizuelnom romanu. To je zaista novina u nasoj savremenoj prozi i sasvim je u duhu signalzma na kome zajednicki radimo. Ostaje nam jos uvek vera u moc pisane reci ali unosenje slika, vizualija i zvuka, i njihovo kreativno i smislotvorno ugradjivanje u verbalni tekst, u nasem vremenu, postaje neizbezno.

Cestitam ti sa nadom da ces svoja dragocena istrazivanja, koja nedvosmisleno obogacuju srpsku prozu, nastaviti i obradovati nas novim delima u duhu i znaku signalizma.