ЕЛИТА ПОТОМАКА СПАСАВА ПРЕТКЕ – 92. наставак романа и КОМЕНТАРИ

Велови око њих су тањили, магија сабијања и кроћења времена се завршавала. И заиста, зврцнуло је звуком аутоматске рерне која је завршила циклус а румена кугла на средини је затрептала сјајем жара.
Изашли су, црвене сенке су лелујале око њих. Брод је био укотвљен близу огромних стабала огрнутих маховином и укорењеним у мочвару.


Сунце је сијало, неко млађе Сунце, благо и меко, златастих зрака који нису палили кожу. Светлост се слагала у прозирним веловима, а сиво-браонкасти Дунав је добио светло-зелену прозирност, све до рибљих племена у дубинама.
- Где смо? – упита Раде обазирући се у неверици.
- На броду, као и до сада – одазва се ка5ан. – Уплашио сам се да ћемо се наћи у чуну издубљеном у деблу дрвета.
- Претворени у своје претке, мушке и женске – додаде Златана.
- Нема шансе! – објасни Прекобарац. – Требало је да прође 20 векова да се ми сусретнемо, то ни магија више не може да поништи.
- Чак се и Mister New Wavе појавио – изјави задовољно Амик.
- Могао је он и раније, али није хтео да... – поче Раде.
Амик га муну у ребра и Раде, зачудо, заћута усред реченице.
- Заиста, шта се десило са вама? – упита Прекобарац оно што је свима било на уснама.
- Нагнуо сам се, пао у воду...


... и лопатице мотора су ме исецкале у млевено месо – сталожено објасни Mister New Wavе. - Много крви и делова тела, тамо се рибе још сладе ненаданој гозби...


- Господин вас озбиљно пита а ви се шегачите – Златана је била спремна да се наљути
- Госпођице, то се ЗАИСТА догодило. Право питање гласи: откуд MNW овде?
- ??? !!! ??? – сви се окренуше ка њему.
- Генетика. Школски пример. Отац је од ране младости био велики фан компјутерских игрица, мајка цртаћа. То је утицало на њихов генетски склоп који су пренели на мене.
- А то значи – превео је Раде одмах – да наш пријатељ не може да погине, умре и тако то. Знаш ли колико живота имаш?
- Не знам, то је мој велики усуд. До сада сам потрошио три, надам се да имам форе бар до десет.
- Одлично! – обрадовао се ка5ан 55. – Бићете наш специјалац, човек за посебне задатке.
- Почаствован сам – сагласио се MNW. – За ову мисију спреман сам да дам два-три живота.
- Али, где смо? – упита Амик погледајући прашуму која се ширила на обалама.
У даљини се видео дим између стабала.


- Тамо ћемо сазнати – показа Прекобарац. – Ено насеобине или групе ловаца. Можда и ратника.
Ка5ан критички одмери стазу која је излазила на Дунав.
- Жао ми је, али брод тамо не може...
- Могу ја! – понуди се Прекобарац. – Левитирање ће њима изгледати као ход богова. И још неко... Раде, на пример?
- А не, хвала – Раде се заклони иза MNW. – Имам вртоглавицу и од најмање висине. Ту је специјалац, зар не?
- Али ја не умем да... – забрину се MNW.
- Умећете – охрабри га Прекобарац. – Ухватићете се за мој појас. Тако сам читав грозд сапатника превео преко мочваре. Идемо изнад стазе – над равном подлогом  левитација је појачана.
И он закорачи преко ограде, испружи ногу, па другу. На броду се сви најежише  очекујући снажно БУЋ! Али Прекобарац остаде да лебди изнад воде, као незграпни дух.


- Узми ово – Раде тутуну MNW-у упаљач и батеријску лампу. – Богови су убедљивији кад се играју ватром.
MNW прекорачи ограду, ухвати се за Прекобарчев појас и остаде у ваздуху као његова млађа, елегантна сенка.
Затим кренуше, ситних покрета који су их понели ка стази, па изнад ње, док не нестадоше међу крошњама.
- Остаје нам да чекамо – објави ка5ан. - Драга, правићу вам друштво.
Шта се потом догодило, имамо извештај из прве руке, од непосредног учесника и заштићеног сведока објављен у електронској књизи «Прва и једина истинита хроника о Насељавању Византије - експедиција из Amika.rs-а под вођством MNW”, аутор MNW, издање “My home, слатки доум” и асоцијација невладиних организација, 2039. године.


У поглављу под неупадљивим насловом КАКО ЈЕ ЕЛИТА ПОТОМАКА СПАСЛА НАШЕ ПРЕТКЕ, пише:
«Опрезно смо левитирали изнад стазе. Мој bodigard и саветник Прекобарац, по  правилима службе, био је напред.


Ја сам мотрио околину, стварао и разрађивао неопходне стратегијске планове.
- Како ћемо се споразумети? – проверио сам његову опремљеност за ову акцију.
- Имам Гуглов симултани преводилац на све језике – потврдио је оно што сам желео да чујем.
- И – шта би им ви рекли?
- Добар дан, добри људи!
- Ни случајно! Па ми смо за њих богови! Рећи ћете: - О, поданици моји! Ваша брига и мука подигла се до неба! Дошли смо да вам то, транзицијски ефикасно и транспарентно, решимо!
- Не знају они за те термине.
- Тим боље. Више ће нас поштовати и слушати.
Иза окуке на стази пред нама се указало село.


- Стари Словени! – препознао је мој саветник оно што сам ја већ знао.
Били су окупљени код улазне капије, на саветовању.. 


Још нас нису приметили и ја сам са плејера пустио «Марш на Дрину». Маршевски звук ратних добоша и звецкање чинела испунили су далеку прошлост призивом архетипова  њихове славне будућности. А затим је дубок глас «У бој крен`те јунаци сви...» створио сценски амбијент за наше спектакуларно појављивање. Елиту будућности они су видели како то и доликује - као богове. Да појачам доживљај и наше збуњене претке учврстим у том уверењу створио сам ватру у руци активирањем упаљача којима ме је снабдео наш интендант Раде.


Сви окупљени су пали на земљу, дубоко се клањајући.
- Богови су дошли! Они су услишили наше молбе!!! – узвикнули су у трансу откровења.
Једино су остали усправни кнез, врховни врач и један ратник са мачем о појасу који није испуштао копље. Очи су им унезверено летеле около, али се нису спуштали на земљу. Како да сачувам њихово достојанство, размишљао сам брзо, а да ми се ипак покоре? И тада сам се сетио:
- Седите! – грмнуо сам а Гугл преводилац је то пренео као тресак грома који се чуо све до нашег истраживачког брода Арго
И они су сели, а племе се са колена спустило на део који је генетика опремила у ту сврху. Били су то најпажљивији слушаоци убрзаног курса о транзицији који сам икада водио у мом пребогатом искуству. У знак захвалности, касније су подигли светилиште у моју част...


...које још увек збуњује необавештене историчаре. Размишљао сам да ли да оснујем прву невладину организацију «Еурско-Апашко-Ескимски Словени», али ме је бринула недовољна координација са центрима одлучивања и удаљеност од буџетских средстава.
- Ја знам шта се догађа! – грмнуо је мој глас, појачан и измењен преко Гугл преводиоца. – Али хоћу да видим шта ви, моји поданици, имате да ми кажете. Кнеже, причај!»»

Миливој Анђелковић

... И КОМЕНТАРИ

ИВАН Т. БРКОВИЋ 

Instant iskustvo Interneta
Procitao sam Manifest na PULSE-u… Procitao sam i njegovu demonstraciju – 22. nastavak “Naseljavanja Vizantije”, kao i vecinu prethodnih. Izgleda ne samo da trazis novu formu, nego i neku vrstu internetske sinteze pisma, slike, vremena, formi. Moje prirodno osecanje je neka vrsta iznenadjenja. Zatecen sam dizajnom.
Moze da bude ozbiljan izazov. Moze da bude prodor u nesto sto je sada delimicno nepoznato i da se zadrzi u tom sivom podrucju, ili da krene u nesto gotovo potpuno nepoznato.
Drzi se Interneta. Zaboravi sve ostalo. Iako je moje iskustvo na tom podrucju irelevantno, ocigledno je da recimo ekran nije stranica knjige. Moze da bude ali lako moze i da ne bude. Knjiga uvek daje distancu. Knjigu treba docekati i kad je sasvim gotova.
Internet iskustvo je trenutak, instant iskustvo. A to je tek mali deo onoga sto se valja iza
horizonta i dolazi kao digitilna civilizacija. Sto izgleda kao drugi kod. Ako uspes bices jedan od njenih preteca. Ako ne uspes, bices posle nadrealista (sa kojima delis neka iskustva) modernista i post… preteca internetista. Bolje je covek da nosi barjak nego da radi u kuhinji. Stampacu sve iz Pulsea, pa cu na miru, starinski, i bez ekrana, ali ne gubeci ga iz vida, sto je contradictio in adjecto, da natenane pregledam.

Iskustvo ekrana, svitaka i glinenih pločica
"Jutros krenuh u Pirej" je recenica iz Republike, kao da je Platon krenuo u Pazovu ili Sid. Ne treba zaboraviti da je isao pesice, i da je bio put od pola dana hoda sa usputnim zastajanjima i filozofiranjem u mimohodu. Ovde Aveniju Milvoki, na pola puta od kuce do Libertvila, sece Put od pola dana hoda (Half day road) na ciju raskrsnicu sam premestio sokola, koga sam opazio nekoliko milja ranije i sa kojim sam izmenio dugi pogled, u znak upozorenja: Ne mozes naci ono sto trazis na pola puta. Sto bi trebalo da bude preokret u prelasku sa utabanih staza na putanje gde nema Ducica. A to je krajnji domet imaginacije, put bez putnika, put bez icega za sta bi taj saputnik koga trazis mozda mogao da se uhvati, pre tebe. To je mesto, na crvenom signalu, gde jos uvek stojim i cekam da se promeni svetlo. Jer imaginacija ovde zastaje kao projekt. Treba krenuti kao Platon u Pirej.
Pada mi na pamet, da ekran koji sam spominjao umesto stranice, ustvari je svitak,
ispravljen, koji kada se ispise ili pocita, sam se od sebe uvije i smesti se na policu Interneta, kao svici nekadanjih vrednih pisara u aleksandriskoj biblioteci. Ili onih jos starijih majstora klinastog pisma zarezanog na glinenim plocicama. Treba li krenuti putem koga nema sa saputnicima kojih nema, u pepelu do kolena, vodjen mirisom izgorele stavljene kože, da bi se stiglo do mesta gde je već jednom, na drugi nacin, promovisan anticki Internet, mozda sa Sfingom.com kao sistemom za klasifikaciju i kljucem za nalazenje ispisanih svitaka.

Stari lisac Erih Kos u Finis Literaturae, Serbian literary mag. pise: “Trebalo bi
sada, u mojim poodmaklim godinama, da se drzim one mudre maksime J. Skerlica
...:Za starijeg coveka, pero je opasno kao noz u rukama dece...”
Ama gde sam ono posao...?

I trag na ekranu ostavlja pečate na materiji
U vizuelnom romanu «Naseljavanje Vizantije» čini mi se da bi «Manifest» kao tekst bio suvišan, osim u nekom dalekom, prerušenom obliku. Slike govore same za sebe. Što se njih tiče ima nekoliko stvari koje mi izgledaju bitne:

1. Slike koje idu sa tekstom teže da komuniciraju i jedna sa drugom i stvaraju svoj uporedni diskurs paralelno sa tekstom,
2. Mogu da se tretiraju i kao neka vrsta linkova, veza, za «neki drugi svet» koji se nazire u pozadini,
3. Mogu da budu znaci, neka vrsta koda koji varljivo dešifruju tekst i zavaravaju i plene čitaoca koji ih uzima «zdravo za gotovo»,
4. Mogu da budu «ravnodušne», daleki eho atmosfere, bledo sećanje kao kod Sebalda (W. G. Sebald, «Emigranti») slike iz starog albuma.

Ali postoji i druga strana internet-literature. Medij sa svojim karakteristikama. Jedna je istaknuta u diskusiji – kratkoća teksta kao vrlina, čak šta više obeležje Interneta. Ono što on očekuje. Podseća li Internet na «Bosansku vilu»? Možeš sve u njemu da nadješ? Čitaoci internet-književnosti mogu da budu čudne ptice. Većina njih je mnogo bolje obrazovana od čitalaca knjiga , bar u tehničkom pogledu, internet-pismenost čitalaca je veća nego knjiška pismenost klasičnih čitalaca. Njihovi zahtevi mogu znatno da se razlikuju od ovih drugih. Kao krajnja konsekvenca postavlja se pitanje: da li se tekst pisan na Internetu i za Internet može štampati u istoj formi kao dosadašnja knjiga? Verovatno može, ali šta time gubi? I kako bi se mogao predstaviti u starom mediju?
Čitajući tvoje članke o internet-književnosti , u jednom od njih, činilo mi se da sam našao odgovor, ili bar putokaz, po čemu se internet-književnost uspostavlja kao «posebnost»***. 
Ne znam da li to znači slično odnosu filma i fotografije ili filma i pozorišta? Svejedno, što bi rekla Isidora Sekulić, ostaje pečat čoveka na materiji, ali i trag na ekranu. Ako sam rekao da se držiš Interneta, mislio sam... da samo radeći, eksperimentišući sa različitim formama, biti u stalnom dosluhu i razgovoru sa medijem, možeš da nadješ nešto što tražiš. I trag na ekranu ostavlja pečate na materiji, šare Kladnog, zamrznutu strukturu zvuka, ali i govora, reči, slika, osećanja, vremena i svega ostalog...
P. S. Malopre sam na dnevniku, ovdašnjem, gledao o kodiranim slikama koje može svako da otvori. Ali glavna stvar se nalazi ispod slike, njeno pravo značenje, koje može da otvori samo onaj kome je upućena.
Ivan T. Brković

*** (Napomena M. A) Verovatno misli na: «...жанровска разуђеност; нове уметничке структуре; необавезне стваралачке форме, естетика игре; фрагментарност и креативна отвореност за своје и туђе интервенције; слобода интерпретације; отворени просторе многоструких, истовремених могућности у којима се додирују слобода, игра и креативност; страница ослобођена принуде истог; текст / дело добија тродимензионалност тела у покрету, «ради» допуњујући и мењајући значења и емитује енергију која призива сродне садржаје и скривена значења...
Тако позната »аура« Валтера Бењамина постаје чињеница а дематеријализација уметности све више се одвија у сфери мишљења, уз вишесмерност комуникације, интерактивно - креативни и сараднички однос аутора и читалаца / гледалаца и са вишеструкошћу значења сегмената, целине и структуре, постајући тако уметност света са планетараном рецепцијом и учешћем у стварању.» - Миливој Анђелковић: 
ХУНИ АВАНГАРДЕ НА ЕЛЕКТРОНСКОМ НЕБУ,
http://www.uksrbije.org.rs/knjizevne_novine/Februar09.htm

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

ПИЛУЛЕ СРЕЋЕ И ИСПУЊАВАЊЕ ЖЕЉА – 71. наставак романа

КОМПАС ЗА ВИРТУЕЛНО – 63. наставак романа