НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - нови наставци

Иза аутомобила који је одмицао уздиже се палацајући пипак. Догонио је маглене облаке који убрзано испунише екран. Тишина. Мук. Притајена енергија празнине коју је технолошки напредак претворио у немушти зуј. Електронски бруј монитора се појача као да се у њему насељава рој оса. Из даљине су допирали гласови и прве, још неразговетне речи. Велики пипак хоботнице се укочи; и она је ослушкивала. На екрану затрепташе прве речи: - А певање и секс? – зачу се увређен глас. - Обећао је, зато сам гледала, а богме, и читала... – додаде други. Аутор визуелног романа се трже – на гледаоце/читаоце потпуно је заборавио. Понела га је игра у тексту, захтевнија и занимљивија него што је замислио. Двоумио се где да удене реченицу која откључава крај кад оно... На другом крају креативног честара претећи се љуљало гломазно тело ватрене главе. - Пуцања је било, то да – настави први глас. – Нешто мало и ватромета... - Али певања и секса? – огорчено се јави други глас. – Чак ни кек

Када су и последње искре згасле, на сцену излете Мистер New Wave . Претрча бину по свим тактичким правилима са часова предвојничке обуке и завапи: - Молим вас! Госпођице, госпође и господо! Нећемо пуцање и плакање! Зар вам није доста! Идемо даље! Одјекну неколико звиждука, арена се убрзано празнила. Камени редови углачаних седишта бљеснуше на шкртом сунцу, а њихова празнина поремети успостављену равнотежу. Над арену су се намицали маглени облаци, као да их нешто догони. Мистер New Wave остаде суочен са Амик ово м екипом. Устукну за корак када се Прекобарац лагано, као клонирани Буда уздиже изнад седишт а и узе Буџислава од Радета. - Завршио си са пуцањем? – упита он брижно. - Ја?!?!?! – запрепасти се Раде. – Пуцао?!?!?! М NW се врати на ивицу бине: - Госпођ ице и господо, макар ви... Темељ-кућа је празна... - Ми управо одлазимо – обавести га Амик. - Онда, готов сам! И уопште, могу вам рећи – готов сам! Или ће ме Они, или Она! Он опрезно погледа у backstage па

- Ево, имамо директно укључење са господином Хермес ом! – настављао је водитељ Жоли. - Да чујемо! - Уууххх... оох.... јој.... ооох... - Предлог, молим! За нашу нову ТЕМЕЉ-КУЋУ! - Аааххх.... тооо.... Тоо ! ... Предлог? УУУх! Знам... Знаааааам! ДВА.... О ооо х....Јој.... ЈАСТУЧИЋА... оох.... за.... јој.... КО.... ЛЕЕЕЕЕЕЕЕ.... НААААААААААААА!!! Уууууууууух! - Два јастучића? Занимљиво. Оригинално. Мада није са божанских висина. - Али, зато је .... уххх.... оххх... практично... Господин Жоли ослушну и диже руке. – Господину Хермесу се јавила Прамајка. Чујмо. - Хермесе, синко! Исти си отац! Није баш време, али ајд`... Нека буде женско и постане Мајка! - Хвала, Прамајко! И да знате да сам вас послушао! - Лепо, баш лепо... Волим то да чујем... А у чему? - Рекли сте да не заборавим Гуску. - Гуску?!?! Хермесе, Зевса ти твог! Зар Гуску!?! Твој отац је бар бирао! Рекла сам Гуску, али као комшику! - Да, комшику... П омогла је као добар сусед. Простирала је папрат п

На последњој кривини пре Amika . rs -а маглене наносе ТВ програма проби расплинути сјај. - И ви имате билборде? – разочарано упита ка 5 ан . - Ко је ОВО поставио? – запрепасти се Амик. - ВРЕМЕ ЈЕ. РЕЦИКЛИРАЈ! – запевуцка ка5ан читајући чкиљава пали-гаси слова.  - А види оно ситније: ОПРЕМАМО ТЕМЕЉ-КУЋУ! ЈОШ 100 метара... - Идемо да видимо! – заинтересовао се Раде. Сишли су са друма, под точковима је меко шушкао ситан шљунак. Узан пут је био оивичен белим и облим обелисцима. Појављивали су се из магле као уснули гренадири из прадавних времена. Пут се завршавао проломом из кога је допирала галама, сиви застори магле нестали су у висинама, као покретни кров. На подијуму, под рефлекторима, између два велика екрана који су завиривали у детаље, мучио се водитељ да покрене занемеле гледаоце. Најзад се зачу осамљени глас. - Јавио се неко! – обрадова се водитељ. – Што је боље него Нико. Нешто ће се дефинитивно променити - богови су се умешали! Стидљиви гла