САМО СУ ПОЈАВЕ СТВАРНЕ - 87. наставак романа

- Какав потпис! Шта овде пише? – узбуђено је запитала Златана.

Ка5ан 55 се важно испрси:

- Да, драга моја, право питање. И тај рукопис ће једном бити прочитан. Четврта река која извире из раја, ма где он био – Фисон, Истер, Дуна на келтском,  Danubius, Газ на турском, Даниб и Дунав... Сва његова велика имена.

- Много читача рукописа који још нико не разуме - уплео се Амик. - Византинци су сваке године слали бригантин да са средине Дунава донесе свету рајску воду. Да траје, прозрачна и питка.

- А обале? - заинтересовао се MNW. - Има ли сплавова за провод?

- Има, али... Разочараћете се... – наговестио је Прекобарац.

- Можда је то пут промена? - запитао се MNW, сећајући се лектире из Amika.rs-а. - Тихи ход кроз институције замењен је бучним журкама на сплавовима.8

- Систем је појео револуционаре - изјавио је Амик и важно погледао около. Но, на његову парафразу познате изреке нико није реаговао, сви су слушали Прекобарца.

- ... а тамо, на средини реке, прво ће на нас налетети вихор Левитар...

- Не знам за тај ветар... - сумњичаво је промрсио 55.

- То је нови ветар. Покреће га поверење у државу...

- ... и невладине организације - додао је MNW.

- Мој пријатељ Вујица Решин Туцић - сетно је додао Раде - то је назвао МАРКС, ЕНГЕЛС, ЛЕЊИР и био предложен за притвор, затвор и забрану пића на пет до десет година.

- Затим - настављао је Прекобарац неумољиво - захватиће нас дневно-ноћна плима Краја Историје...

- Јадница! Бори се за ваздух - забринула се Златана.

- Та плима све нагони на ОКеј гребене. - објаснио је Прекобарац.

- Какве гребене?

- Нисте чули? - изненадио се Раде. - Отми или Купи евентуално, еби га

- Током пловидбе чућемо громогласну песму орФитА - додавао је Прекобарац као да претходно није било довољно.

  

- Она уништава све што квари њену мелодију.

- Пратићемо ритам - нашао је решење MNW. - То не може да омане.

- Запушићемо уши  као Одисеј, али слушалицама - опет је Амик све знао.

- Ко пева? - знатижељно упита Златана.

- Пева Хор Светих Акација.

- Оне чувају овај свет да се случајно не промени...

- Плашите ме - пожалила се Златана. - Уместо на излету са пријатељима наћи ћу се у ратном вртлогу са новим митским силама.

- Нећемо ратовати, госпођице – умешао се Амик. - Octopodus Vulgaris се не побеђује оружјем. Довољно је да се појавимо. Разбићемо самоувереност комерц-номада, надвисити кул-варваре, исмејати кловнове  историје. Показаћемо да су само појаве стварне...

- Зато сам се и вратио... - Прекобарац подиже своје рожнате капке и погледа око себе. - Балкан је свету подарио четири велике цивилизације, остали тек једну или две. Све што поново почне, зачеће се овде...

- Али молим вас... - проговори 55. - Заборавили смо име!

- Велика балканска журка! - предложи MNW.

- Донатори траже спонзоре! - огласи се Амик.

- Посело на реци - умилно предложи Златана.

- Крај историје се одлаже до даљњег! - спремно изјави Прекобарац.

- УДБА препекла, наша дружина дорекла! - одсече Раде.

- Ама, људи, не то! Име брода! - освести их ка5ан 55. - ЗЛАТАНА, наравно!

И он упути дуги, заљубљени поглед дами. Одговорише му две ледене стреле из њених очију.

- Две Златане? То не може да постоји на овом свету!

- Па, шта предлажете, драга? - одмах се сложи 55, снужденог лица.

- Како се зваше она мала, краката, поетичног имена?

- АРГА! Прави предлог! - одушеви се Амик. - Велике ужасава и сама помисао да постоје исти као што су они, само мали.

- АРГО? - замишљено упита 55. 

- Cargo? - зачуђено запита MNW. - Ипак нека комерцијала?

- Научићемо ми тебе, драги мој! - клепи га по леђима Раде. - И ми овде имамо Болоњу, али њена декларација почиње од Византије, а не од Карла Самозваног.

- АРГО, одличан предлог! - сложи се Прекобарац и загледа у снужденог ка5ана 55. Наклони му се и настави: - У вама, поштовани, имаћемо нашег Јасона. А госпођица већ јесте наша чаробница Медеја!

Ка5ан сину и важно диже главу. Златана се благо осмехну и захвално погледа Прекобарца.

Амик, са стране, одмахну главом и шапну Радету: - Мудар је овај твој кафански сабрат!

- Мудрост, то мање - више - одшапну Раде. - Имао сам муке да га научим вештинама ласкања и подилажења... Али, вредело је...

- Испловљавамо сутра! - пословно закључи ка5ан 55. - Све је набављено, проверено...
- Хм... хмммм... - збуњено се огласи Амик. - Тако брзо?
Раде га одмери искоса погледом знаосамдаћетакобити, Амиков врабац у руци бржи је од голуба на грани.
- Ти остани! - нехајно предложи. - Бићеш наша поуздана база у залеђу.

       

- Ако останем, биће још горе - двоумио се Амик.

- Немојте да вам буде горе! - охрабривала га је Златана.

- Овде постаје досадно - убаци Раде. - Један кафић... исто друштво... исти амрелчићи на коктелима...

Амик климну главом, без речи.

- Он је ОДЛУЧИО! - преведе Раде његов климоглав. - Између досаде и авантуре, изабрао је неизвесност!

- Било би најбоље да се прво вратимо, па онда пођемо - убаци самоуверено MNW. - Ето, како сам ја, на интуицију, пошао са вама.

- Није то што мислиш - прекиде га Раде. – То је хамлетовска дилема..

- Ово путовање није викенд-излет - покушао је Амик да објасни. - То је одлазак без повратка!

- Хм... ХМММ... ХММ - увређено се огласи ка5ан 55.

Остали се окренуше ка Амику, збланута лица као нови акционари на берзи.

    

- Вратићемо се, то да - настави Амик. - Али промењени. Вратиће се неки нови који ће се представљати као ми. Е, сад, питање је: да ли ја желим да будем тај други?

- Тако је и са коктелима - објасни Раде збуњеном MNW. - Може се преживети и без амрелчића на њима...

- ...али то није онај прави.
- Живот или коктел? – упита MNW
- Спуштаћемо се низ вечити Дунав... - настави Прекобарац.
- А да Рај нисмо стигли да оверимо - убаци Амик.
- Идемо тамо - настави Прекобарац - где је историја најгушћа. Магловита. Често затамњена. Вихорна... Где многи догађаји имају више значења и безброј тумачења...

     

- Ви сте преживели, како видим... - одмери га MNW.

- Синко, ако ништа друго бар си упоран - констатова Раде. – Болоњски речено, спасао га је његов хај-тех-стелт мерлински  штап са zapadnom лиценцом!

- Спасла га је упорност - исправи га Амик.

- Мушка одважност - додате Златана.

- Самоувереност - убаци ка5ан 55. - Остао је сам, што ће рећи да се удружио са најбољим!

- Сигурно вам је помогла нека невладина организација? - запита MNW.

- Јесте - прихвати Раде - она за трансплантацију. Меркали су га трговци органима, али га је НО узела под своје.

- Он баш није у годинама за даваоца - није се предавао MNW.

- Откуд купац зна да ли су око или бубрег стари 20 или 50 година? - објасни Раде. - То је брзи бизнис: трик роба - трак лова.

- Сви зарађују и сви губе - замудровао је Амик.

- Рекосте, преживео сам? - огласи се Прекобарац. - Е, видите - нисам! Што би рекао Амик, ово сам други ја. Остала је само стара, незграпна љуштура код које се и трговци органима двоуме.

- Не брини, пријатељу - обећа му Раде. – Измоделоваћемо ми тебе... Са овог путовања вратићеш се не као неко други, већ као трећи и четврти...

... и клепи га по леђима, а заштитни систем Прекобарчеве кабанице одбаци га у угао собе.

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

... И КОМЕНТАРИ О МАНИФЕСТУ И РОМАНУ

Владимир Макањин:

- Роман са сликама из филма је идеално штиво. Писмо је изгубило свој значај, писци имају осећај да раде нешто мање вредно. И зато је решење враћање прози каква је постојала пре романа. Онај ко то не уради, осуђен је да остане у другоразредном жанру који читаоцу нуди лако, забавно штиво. Проза пре романа, то је проза без сцена, грчка или римска литература – Рабле, Монтењ, Библија, на крају крајева. То је била књижевност која је мислила речју, што ју је и чинило феноменом. И управо то сад изазива интересовање. Наравно, данас је тешко читати такву литературу. Али, на почетку је била реч, и њој се треба вратити.

- Руска литература је иста као и све. Када су се појавили Дикенс, Текери, Балзак, роман као жанр је постао главни у књижевности. Била је то победа жанра какву је тешко замислити.

– Шта је роман? То је рушење зидова. Шта је привлачило читаоца? То, што је кад је читао роман, он видео. И то је трајало два века. А онда је дошао филм. Филмско мишљење се управо састоји из сцена, ништа више није потребно. Тај монструм је исисао из романа сву његову душу. Главно је постало како ће твој филм изгледати на екрану, а сама реч значи врло мало. Догодило се да је писац несвесно почео да режира кадар за кадром. Мишљење данашње деце формира филм а не реч – закључује Макањин.

Књиге Владимира Макањина се веома добро продају и у Русији и у свету, па ипак, он сматра да је филм убио књигу и да је књижевност у поређењу са филмом беспомоћна. Писац је приморан да пише у сликама, а читалац после филма, евентуално прочита књигу.)

Мартин Хајдегер:

«Најбитнији поступак модерног времена јесте да савлада свет слика». (Holzwege, str.92, Frankfurt: Klostermann (1980))

Иван Т. Брковић:

Vizuelni roman, o kome si pisao i koga “pišeš”, u stvari ga ekraniziraš jer strane nisu više “strane” nego su ekrani. Oni bi mogli vrlo uslovno da odgovaraju kadrovima u filmskom scenariju, s tim što je ekran već ekraniziran a kadar čeka da prodje “cenzuru” režisera i uz pomoć filmske tehnike, duše snimatelja i onoga što treba da bude kadrirano, na kraju bude snimljen.

Tako ekran izgleda kao ukočena slika, kao ilustrovana stranica istrgnuta iz knjige. Ali pošto je ekran živ, svetluca, kreće se, skriva pod sobom druge ekrane, i ta negdanja stranica bi stavljena u novi kontekst imala, ili bi mogla da ima, različita značenja, od one iscepanosti iz knjige, koja takodje krije druga značenja. (Roman skrpljen od iscepanih strana nekog razočaranog rukopisa. Imam negde neku nedovršenu priču o piscu koji svoje rukopise bačene u djubre nalazi u nekoj vrsti “galerije” Otpada...)

Ali ono što oživljava srebrnasti ekran je tekstualna zajednica sa slikama, skicama, grafičkim simbolima, uvodeći neku vrstu apsolutne sadašnjosti u priču koja se otvara u prostoru i stalno povezuje sa drugim ekranima, sa drugim slikama, tekstovima.

Metaforički rečeno ti ne samo da stvaraš vizuelni roman nego živis u njemu.Njegovo pravo ime je možda Amika.rs ili skraceno ARS...

М. Анђелковић:

Стари романи, популарни, авантуристички и романи за омладину, све негде до 1960. године, били су илустровани. Књига је тада била, речено данашњом терминологијом, вишемедијални пројект.

Са размахом филма и појавом телевизије, књига је премештена у резерват текста. Ретке илустрације и слике на корицама имају комерцијално-рекламне разлоге. Илустрације нам више нису биле потребне. Постали смо цивилизација која је све видела и све зна, ограничена хоризонтом владајућих медија.

Некада се читало «између редова» да се докучи скривени смисао текста који се није смео јавно изрећи. Сада прочитамо наслов и погледамо слику. Читамо «изнад текста» јер знамо да је он упакован у сет основних информација које смо сазнали из наслова и слике.

Наша цивилизација је постала Картотека догађаја и Складиште чињеница (Леонид Шејка: мора се прећи Складиште и Ђубриште да се дође до Замка).

Непознат је једино ниво неочекиваности догађања и степен провокације. Нигде нема «зашто», шта је догађај проузроковало, његов контекст и дубље последице. Нема суштинске, вишеслојне интерпретације, посматране из различитих углова. То никога не интересује – зашто би се промишљао свет ако нас интересује само садашњица и непосредна будућност?

Књижевност се своди на ниво провокативног, или бар атрактивног, дела медијске сфере. Питање «зашто» припада прошлим временима и бившој литератури која није знала да «анимира конзументе» (књига, шпагета, кокте, макробиотике...).

Чувени Гугл «призива» жељене слике и фотосе на укуцан назив или његов део. И овде је првородна Реч, њено значење и тумачење, књижевност томе додаје своје многобројне атрибуте и завршни акцент – укупну интерпретацију.

(Манифест и Коментари које сте управо прочитали објављени су у часопису "Савременик" број 187-188 / 2010. Хоће ли бити одзива и коментара читалаца "Савременика"- чућемо или ће им се загубити сваки траг... 

За време чекања на објављивање, Манифест и НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - визуелни електронски роман на 1002 екрана наставили су да "живе" на Мрежи и да добијају нове коментаре и наставке...)

У међувремену, визуелни роман "НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ"

добио је и поднаслов који гласи:

ВИЗУЕЛНИ ЕЛЕКТРОНСКИ РОМАН
НА 1002 ЕКРАНА
или
УМРЕЖАВАЊЕ ГУГЛА РЕЧИМА

и стигао до 80 и неког наставка, што је неизвестан број екрана

јер се нико, па ни аутор, не усуђују да преброји те "свитке"

који се одмотавају на клик а замотавају на други клик

и смештају у полице АлександриНета...

Ако сте радознали и храбри, можете их видети

на адресама наведеним на крају самог Манифеста.

www.amika.rs