НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - нови наставци

           Ноћу, нестајала је прашума на обалама и остајала само река, вечита и једва чујна. Светлости брода су обасјавале дно па је „Арго“ био тамна сенка над којом лебди светла аура авантура.                                  - Одисеја се приводи крају, Итака, www.amika,rs     је пред нама – медитирао је Амик. – Таман кад смо изгубили невиност путника – аматера и стекли искуства багабунда и професионалних луталица, богиња природа је почела да одлучује уместо нас. Шта смо постигли? – упитао је и заокружио прстом по сапутницима.           Сви су ћутали и гледали га. Да ли он то озбиљно или опет нешто замотава?           - Стигли смо до почетка епохе – допуни га Прекобарац - и до Платонове пећине и видели Сократа...                              - А са њене друге стране је крај епохе – настави Амик.           - То ме интересује! – живну Протеј. – Како изгледа?           - Нисмо стигли да погледамо – пожали се Амик. – На почетку свих почетака заробили су нас Стари

Ујутру, Mister New Wave је узбуђено шетао по палуби док се његов ментор Раде није појавио.           - Како сте оно синоћ рекли: да прво морам да саградим храм! Е, да знате, почео сам да га зидам!           - Зар? – зачудио се Раде. – Открио си нову серију коктела?           - Не, не... Почео сам да пишем хронику, или ће бити роман, још не знам... О нашем путовању!           Амик га изненађено погледа.           - И ја... – поче и тада се предомисли. – И ја ти честитам!           - Хвала, хвала! – шепурио се Mister New Wave .           - Роман? – упита Раде изненађено.           - Биће то трилогија! – понето обећа Mister New Wave .           - Колико си написао? – упита радознало Амик.           - Већ пола стране. Још толико и имаћу прво поглавље.           Златана забаци косу и важно саопшти:           - Ја сам јутрос записала ка5анову причу о невидљивој богињи. А ка5ан ми је обећао још много сличних прича.           Још један писац у пок

Увече, у смирај дана, док је „Арго“ лебдео усидрен крај обале, ћутљиви ка5ан 5тар 5ровић поче да прича. Сви се умирише јер то нису били банални доживљаји са путовања већ приче о људима и боговима.           Прожет је сумњом, разумео је Амик. Био је бог Правде и запалио неколико људи, истина гусара и разбојника, али...           - ... та девојка – причао је ка5ан - звала се Афаја и била позната као најлепша у целој Грчкој, није хтела да се уда за наметнутог женика. Она се кришом укрцала у чамац и одједрила ка југу, да нађе острво Делос, светилиште богова, и добије њихову заштиту. Пловила је ношена ветровима, цео дан и ноћ. Била је већ изнемогла, жедна и гладна, када је нађоше рибари са острва Егине. Само су се згледали – лепотица какву у животу нису видели. Златана заглади косу и изравна хаљину. Заводљиво накриви главу и загледа се у ка5ана.           - Дар богова, помислили су рибари – причао је ка5ан. - Најстарији је узе у свој чамац и одједри на Егину. Посл

Сутрадан ујутру, омамљени од бурне ноћи, путници „Арга“ су загледали обалу где је ноћас треснуо метеорит. Видео се процеп нагорелог дрвећа које се још пушило и ка5ан пожури да дигне сидра и покрене брод. - Овде смо „на изволте“ – објасни он. – Сви домороци, гусари и луталице доћи ће да виде чији је то топ тако моћно треснуо.           - И жури нам се кући – подржа га Златана, сморена толиком недођијом.           Да, кући! – мислио је ка5ан. Кући!           Јутрос је прегледао залихе. Гориво, храна, пиће, цигарете... Све је било тек начето, као да нису путовали недељама, можда и месецима, није се усуђивао да прерачунава. Ако би се узела просечна потрошња горива, хране. А тек пића! Не, то је било несхватљиво, нереално и невероватно. Плашио се да је све то нека варка и да ће само „пуф“ и нестати. А шта онда? Где, овде, да набави гориво, клопу, пиће... Шта пиће, обичну воду!           Заустио је да о томе обавести остале али је оћутао. Сетио се претходних дискусија и расп