АVANTI ЛЕВИТАНТИ - други део - 78. наставак романа и КОМЕНТАРИ

Ликови романа читају књигу написану редиговањем и мењањем првих 35 наставака објављених на Мрежи и нико задовољан није, па је за аутора најбоље да се у потпис скрије...

>> Сусрет је настављен на попришту претходног, у кафеу "Код Јужне капије". Дочекали су их као најрођеније, већ знали пића и ритуале а са разгласа одјекну полетни глас:

Натанковао сам Пунта

у бисаге насуо еуро-блага...

Раде подиже обе руке и покретима убеди шанкера: појачај тон.

...и кренуо на пут дугачак,

све до чувеног Хага...

Прекобарац је изгледао искусно и опасно, као гусарски ветеран. Пригушени шарм његовог безвременог лица сугерисао је да постоји одувек. А оно што је испричао, то је и потврђивало.

Дошао је из пакла постисторије. Оне који су освајали свет да се заштите од лажних страшила, погодила су реална која су сами призвали: уништена клима и крволочно сунце, серије торнада и прекомерне кише, пуцање брана и продор океана до средине континента. Сачувана технологија није могла да умири природу и живот је постао немогућ. Банде су отимале опрему, оружје, храну, воду за пиће... Свет се распадао, технологија се окретала магији као сигурнијем уточишту. Вратити се на почетак развоја личило је на спас и он се упутио на стари континент – ту је цивилизација почела, ту ће се и наставити...

- Аух! – одмахну Амик као да се брани од приказа и искапи друго пиће. Најцрње слутње у које није хтео да верује показале су се истинитим.

- Али сва та твоја скаламерија – ублажавао је Раде. – Моћни заштитни огртач, набучени Буџослав која је ласер и левитар...

Остала је електроника, објаснио је Прекобарац. Врх развоја света који је пропадао. Технологија дигнута до магијских моћи. Једина слободна арена у којој се наставља борба оних који грабе и оних који би да граде...

- Па ти, стари мој – није одустајао Раде – ти си супермен!

- Ни случајно – одбио је Прекобарац. – Сва та електронска помагала  очекују да и ти будеш на нивоу њихових моћи.

- Па, јеси ли? – лукаво је питао Раде.

Прекобарац слеже раменима и осмехну се.

- Не би ти, драги мој, стигао до нас да ниси!

- Путовање размиче време – замудровао је Амик. – Открива нам вечност. Као и електроника.

- Ама, каква вечност! – одбио је Раде. – Ово је свет за једнократну употребу. Све је у промоцији и маркетингу. Деде, испромовиши Амику оне твоје хај-тек бомбонице.

Прекобарац се неодлучно загледа у Амика, он климну главом и на  столу се појавише четири сјајна апаратића, украшена као моцартове кугле.

- Ово је ГУГЛО! – Раде помилова првог. – Све зна и уме!

- Комуникатор, претраживач и преводилац – допуни Прекобарац.

- А српски? – упита неповерљиво Амик.

- И српски, рашта – објасни Раде. – Са свим новокомпонованим варијантама... – А ово, ово је КУЛ-ИМИЏ...

- ... оцењује ти изглед од 1 до 10!

- Да се погледам? – предложи Амик.

- Боље немој... – одмаче апаратић Раде. – Пашћеш у депресију, имаћемо муке да те повратимо... Него, види ово, главна ствар: СУДБОМЕР...

- ... или српски Срећко. Права баба врачара. Отвара четврту димензију!

- Ех, отвара– у неверици одмахну Амик. – Сабира, одузима и даје неки резиме.  Четврта димензија је неухватљива, сам Ајнштајн је...

- Шта Ајнштајн? Аполинер! Он је утврдио да четврта димензија постоји! Али како је исказати? Лако, кажем му ја...

- Коме кажеш? – упита збуњени Амик.

- Гијому, него коме! Иди у Лондон, рекох му и погледај слике Тарнера. Видећеш насликану четврту димензију. «Енглез», каже он, «ма хајде...» Моне ме је послушао тек када је добио војни позив за француско-пруски рат. Клиснуо је у Лондон и укопао се пред Тарнеровим сликама...

... уместо пред Прусима. Камповао би у музеју да су му чувари дозволили... Касније, Пабло ми каже, као сада ти...

- Који сад па Пабло?

- Како који? Пабло Пикасо, наравно. Каже ми: «Али Рад,» тако ме зову у Француској, «у томе што је радио Тарнер и што раде Моне и браћа импресионисти нема ни мало Сезана». Има га код тебе, рекох му, али треба да га дорадиш. Видиш овај сто? У класичној перспективи он је трапез. Погледај га одгоре – правоугаоник са кружићима ових наших празних чаша. Са стране – он је као издужена трака са чашама као ваљцима. Која је права перспектива? Или су све истините јер истовремено постоје, свака у свом простору и времену.

«Па то је...», замуца Пабло. Да, то је четврта димензија, потврдих му.

Раде победоносно погледа око себе:

- Шта је даље било, знате и сами. Све после тога је историја уметности!

- Ама чекај – заустави га Амик. – То се догађало пре више од 100 година!

- Толико? – запрепасти се Раде. – Ето шта ради четврта димензија! За тебе – 100 година, а за мене то је било ономад... Него, види ово, овај је најважнији, али га не треба често гледати: БУМ-МАРКЕР!

- Када ће крај света? Укуцаш податке, добијеш датум.

- Стварно? – заинтересова се Амик.

- Ако ти се датум не свиђа, нешто друго си планирао, промениш почетне податке...

- Ама, лако ћемо за крај света! – одмахну руком Амик. – Него, шта је око нас?

И он се загледа у Прекобарчеве мале, светлуцаве очи које су толико виделе и понешто знале о далеким и блиским земљама и просторима изван Amika.rs - а...

          Из звучника се изви сетан глас:

Док се Балкан још мешкољи

и док светлостијош  има...

- Чуј, чуј, ово! – заинтересова се Прекобарац.

Господе подари сваком по жељи

И не заборави, молим те, не заборави

На мене!

- Каква је ово песма? – запита Амик шанкера. – Као да сам је, некада давно, већ чуо...

- Из «Осмеха Византије». Тако пише на омоту.

- ? ? ?

- Заборављени роман – објасни шанкер. – Булат Окуџава је негде налетео на њега и ето... Или је било обрнуто, више не знам...

Мудроме дај главу

плашљивцу коња

бржег од сене,
срећнику пара дај

и не заборави,
молим те не заборави

на мене!...

- Ни на мене! – сложи се Раде. – Хтедох рећи – на нас! Е, па, да  испијемо за то!

- И за ону малу, румену хоботницу– пристаде Амик. – За нашу наду, Octopodusa ТеХта!

- За велику наду из мале Амикове кутије! – појасни Раде.

Тресак све заглуши. Зидови кафића се заљуљаше, чаше разногласно зазвечаше, плакар се аветрињски отвори. Кроз прозоре, изнад кровова, ноћ је била прошивена руменим порубом.

- Опет? – замишљено проговори Раде и диже чашу: - Живели!!!

- Мораћемо да изађемо у свет – невољно одлучи Амик. – Да видимо шта се то догађа. <<

Миливој Анђелковић

www.amika.rs


... И КОМЕНТАРИ

Златана: Ох! Све те чудесне, комуникативне стварчице!

Амик: Гугл је сада опште место, али остале...

MNW: Путујући кроз праисторију, прескочили смо технолошку револуцију.

Амик: Историју – револуцију. Није случајно да се римују.

Раде: Донекле. Историја се римује са „не поновило се.“

Амик: А револуција са „ми или они? Само ми!“

MNW: Ја сам за све. Мислим, за све те новитете.

Раде: Ја бих једног Тарнера, макар старог и малог...

Мали Тарнер = 50 милиона $