НЕКО и НИКО – 81. наставак романа И КОМЕНТАРИ

>> Нејасна прилика догега са друге стране друма и загледа се за возилом на путу за Amika.rs.

Стајала је непомично и чекала. Када звук аутомобила нестаде, она махну патрљком руке и извуче

Укључи га и проговори пискавим гласом који се утапао у маглу:

- ()тв()р# Пл @в@ Вр@т@! –

и спакова мобилни под огртач.

Осврнуло се, разгрнуло праменове и ослушнуло. Маглена завеса се лелујала у ритму стихова са невидљивих усана:

- Лија и пчела и мајмунче моје
Како да буду парни кад су троје?

- С вратница гуска придружи се њима...

- Е, сад су парни, четворо их има...

- Синко, синко! – завапи особа са лепенским пасошем. – Опет се замајаваш!
- Ту СааМ ПРааМааЈКОоО! – провуче се одговор кроз гроздасте наносе сивила. – ТрЕе БААА ти нЕЕштООО?
Прамајка незадовољно одмахну главом и зграби одговор за ООО. Смота га у лоптицу и неспретно баци у правцу гласа.
- Ево ти твој одзив! Вуци се овамо!
- Зашто сте љути Прамајко? – зачуди се распевани глас...

... и појави се Хермес, отресајући маглу са рамена.

- Шта не ваља?
- Ех, ви, млади богови! Шта не ваља? Ти ниси од Световидових?
- Зевсов син, Прамајко.
- То знам, сви сте ви Зевсови... Од великог цвета много полена... Ко ти створи снагу од кила меса?
- Мислите – мајка? Маја, Атлантова и Плејонина кћи.
- Лепа Маја? Она што ју је Зевс смувао у пећини?
- Не бих о оцу... Да, Маја, најлепша Плејада.
- Леп си на мајку. А остало, на оца...
- Како то да разумем, Прамајко?
- Да имаш добар затиљак. Остало је као ова магла...

И она широким покретом руке заокружи маглени свет око себе.

- Не разумем... Шта то не ваља?
- Како – шта? Имали сте два миленијума! Добили одличан темељ на готово!

И? Шта сте направили? Ни зидова, ни крова... Прочеље од магле...

- А сљеме невидљиво од ратних стрела...

Хермес се трже и рашири руке:

- То је због милосрђа, Прамајко! Речено је, и много пута учињено: Дајте ми стреле! У покољ иде самилост! 

- Знамо, знамо... Ех, мој синко... Залуд те је мајка љуљала!

- Ово је игра, Прамајко! Скривено сада добија праву величину!
- Да, да... Пливаш као патка, а хоћеш да будеш гусан... И да постанеш Неко и Нико! Све вас је улога надглумила!

Хермес се изненађено загледа у Прамајку.

- Па ви знате...
- Поздрави Копљотресца, синко. А оцу реци шта мислим. Нема вајде од тога, али бар да зна... И скини ту маглу са крила на сандалама и капи, ружи те.

Прамајка махну патрљком за поздрав, бодро закорачи са друма, загази у мочвару...

... и нестаде.

Хермес је остао непокретан, загледан у воду која се мрешкала. Одмахну главом, размаче прамење око себе, зграби највећи...

и закорачи у маглу, певајући потихо, па све снажније:

- О чуда! Кол`ко је много красних бића
Овде! Како је леп тај људски род!
О дивни нови свете који имаш
Баш такве људе! <<

Миливој Анђелковић

www.amika.rs 

          ... И КОМЕНТАРИ

Златана: Нас овде нема!

MNW: Богови су се умешали у наш роман.

Раде: Рекох вам: „Увек постоје газде и шанкери“.

Прекобарац: Шта се чудите? Зар нисмо током путовања срели Прамајку, Хермеса, Велеса...

Златана: Ја сам мислила да ће роман бити само о нама...

Раде: Добро је ово. Да се види да и над газдом постоје газде.

Амик: Цитирају Шекспира... Хермесу то некако и приличи, али Прамајци!

Раде: Надао си се да ће цитирати Хомера?

Амик: Пре Апулеја.

Прекобарац: И шта каже: Имали сте одличан темељ и два миленијума и – ништа.

Раде: И оно: „Све вас је улога надглумила“

Прекобарац: Најбоља оцена целе историје.

Златана: Прамајка је чудо. Чувам кесицу лепенског песка коју сам добила од ње.

MNW: На кога се односи оно лија, пчела и мајмунче моје?

Амик: Девојка вредна као пчела, лукава као лија...

Раде: А мајмунче његово само скаче!

Златана: Ох! Зато брине да буду парни!

Ка5ан: Мене буни оно „У покољ иде самилост“. Па то је актуелно од Шекспира!.

Амик: До 1999. и даље, до данас.

Златана: Зато се весело завршава са оним лепотицама и химном људском роду.

Раде: Химна или ода, питање је сад?

Амик: Опет парафраза? Не зазивај миљенике богова, да не паднемо под њихову самилост...