У МРЕЖИ СЕНКИ – 99. наставак романа, КОМЕНТАРИ и МАПА романа

После подне је било блиставо

и озвучено птичјом песмом. После краћег трагања нашли су дубоку рупу. Празну, само се земља осипала у дубину. Mister New Wave је покушао да сиђе, можда је благо негде са стране па треба чепркнути... 

Испод његове ноге се осу грумење,  један камен полете у дубину и нестаде без шума.

- ХЕЕЕЕЈ, ВИ ГОРЕ! – јекну далеки глас. – Доста копања! Ако Дабог ишанта горе, Морана ће вас однети!

Сви се укочише, а Амик прошишта: - Ни речи! Доле је пећина, а улаз...

- Ено га! – видео је Прекобарац усек са стране.

Тихо, готово лебдећи спустише се доле. 

Напред је ишао Прекобарац, Раде је мрмљао покерске бајалице као заштиту од урокљивих фаца на улазу, а Златана се прибила уз ка5ана. Mister New Wave на крају колоне разгртао грмље посуто блиставим оазама  светлости. Амик застаде да разгледа али га Раде повуче у мрак пећине, тамо су били сигурнији. После уског улаза   

испред истраживача се испречи искричава електронска мрежа.

Сви погледаше у Прекобарца и његову приручну технологију, али он само одмахну главом.

- Не можете? – упита Златана, влаголасто погледа ка5ана и извуче свој прибор за шминку као особа која нема времена да дангуби.

Mister New Wave са одобравањем климну главом: 

- Увек је тренутак, зар не? Лепота је део вечности...

Златана отвори кутијицу и подметну огледалце под електронски сноп. Оно бљесну, искре се претворише у водопад светлости и створи се рупа у мрежи.

- Идемо! – нареди она и збуњена дружина се провуче, један за другим.

- Драга – прошапта ка5ан. – Задивљен сам...

- Тако смо излазиле из интерната – објасни она, затвори кутијицу и лако пољуби ка5ана у ресицу. – Не брини, то су биле невине авантуре...

Ходник се спуштао ка сјактавој светлости а на зиду нешто бљесну.

- Овде је! – загрцну се Mister New Wave. – Благо у пећинском сефу!

Он осветли зид

и разочарамо хукну: - Куке и урези...

- Азбука из праисторије! – одушеви се Амик.

- Погледајте даље! – узвикну Златана. – Видите!

1  2  3  4  5  6  7  8  9

234     6  9  1     578

   6*>  ~99~    *1

6**>> -999~  <@*1

6**>>> -<9~ <@**1

6**><**9      <@**1

 ***69  / <@@**1

- Лепенска зидотека пре Александрије...  – започе Амик али га пресече дубок глас.

- Приђите, грађани Еуропе! Приђите!

Ходник се ширио у дворану са празним, осветљеним подијумом.  

Са таванице допре познати глас: - Ви знате, ако сте грађани Еуропе...

Одгоре, из плавкасте мреже гледало их је познато лице.

 - Мистер Строги! – препознао га је ка5ан.

- Смењени водитељ на тендеру за опремање «Темељ-куће», сећате се...

- а ако нисте из Еуропе, треба да сазнате... – строгим гласом је настављао Строги.

- Господине Строги, драго нам је да вас видимо! – прекиде га Амик. – Ономад, на тендеру...

- Ох, не подсећајте ме! – јекну Строги.

- Тако сте га смислено водили...

– Видели сте шта се догодило – настави Строги. – То је снага моћних. Показују је док не признаш да су они добронамерни и благи. Тада можеш да одахнеш, заборавиш прошлост и  животариш у најбољем од свих светова. Али ја на то нисам пристао.

- Зато сте у мрежи?

- Ово ми је радно место. Ја сам виши кустос, тумачим идеје и начела.

- Можемо да вас ослободимо!

- Господине, ово је почасна мрежа. Чвор Академије, њен комуникациони и истраживачки центар. Ви знате, ако знате, да је Аристофан сместио Сократа у кошару изнад позорнице? Да размишља у простору између неба и земље, јер тамо ником не смета и не мора да ради за храну и нову одећу. И није погрешио. Ово је право место за сваког мислиоца. Међупростор између људи и богова, предмета и ништавила. Ено, погледајте тамо, резервисана је једна украшена мрежа за госте - ауторе студија, расправа и романа...

Сви погледаше у Амика.

- Шта је вама – устукну он. – Ја сам само лик из визуелног романа, и то недорађена.

Спасао га је кратак крик таме, светлост за тренутак нестаде.

- Фајронт! – објави Раде.

- Сачекајте – строго их упути Строги. – И слушајте!

На подијуму, под светлостима, појави се

и позивао их руком да приђу.

- Сократ! – препозна га Амик и клече на једно колено пун страхопоштовања.

- Sokka Avatar? – изненади се MNW. – Откуд он овде?

- Устаните, грађани Атине! – великодушно махну руком Сократ. – Подигните главе и почујте! Та весела бука коју чујете, шта је то? То наши младићи вежбају рвање и пливање. Они уче! А шта уче наше вође, грађани Атине? Шта они вежбају? Знају ли они шта је то врлина, шта знање, шта је знање врлине или било чега?

- Не знају! – увежбано одговори Амик као да је целог живота разговарао са великим учитељем.

- Немају појма! – подржа га Прекобарац.

- Шта ће им? – зачуди се MNW. – Знање је најдужи пут до медијске сцене.

- Постоји пречица – изјасни се Раде. – Али тражи издржљив стомак и многоноћно журкање.

Сократ се накратко загледа у њих и настави: - Грађани Атине, наше вође мисле да је веровање у нешто исто што и знање. Они, а и ви грађани Атине, мисле да су лажна уверења право знање. Они не знају шта је то право знање. Они нису поуздани. Ви грађани Атине, ни ви нисте поуздани. Па како онда можете да судите о било чему? Ви једино можете да друге утерујете у своја веровања, као стадо у тор. И ви то чините. Од свог града сте направили обор, од света велики брлог, а од историје кланицу.

- Извините, учитељу, ми долазимо из града који је то избегао – усуди се Амик да приговори. – Треба вам мало електронике, па ћете и ви...

Али Сократ га није чуо. – Ви одлучите, грађани Атине! Ја остајем слободан, заточен једино у своме знању. И сви ћемо бити у праву!

Сократ се достојанствено удаљи у мрак пећине.

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

Literarni poststrukturalizam - EKSPLOZIJE
Autor: Luka Prošić - Danas, vikend dodatak 12/07/2013

Romani Milivoja Anđelkovića Naseljavanje Vizantije i Avatari naših dana prudužetak su njegovih prethodnih romana, Savršeni zločin i Promocija revolucije, i čine jedan kvartet u ovdašnjoj beletristici, i po formi, i po sadržaju. Autor u pisanje ovih romana unosi internet formu (još jedna čudovišna “eksplozija”, pored već učinjenih - eksplozija atoma, virusa i, konačno, samog “čoveka”), a tim “eksplozijama” otvorene su strahotne mogućnosti i izazovi za svakog pojedinačno, ali i za samo čovečanstvo.

Vrednost ovih knjiga nije, naravno, u tome na šta bi upućivali njihovi naslovi, ma da je i to značajno, već u tome što te brojne ličnosti u njima dopiru do savremene nauke i tehnike ili, još bolje, imaju u vidu sve te “tehnike” i ta moderna sredstva za postizanje različitih ciljenja. Uvek smo, mađutim, i izmaknuti od same tehnike i tehnologije (sam autor nas izmiče), da bismo se pitali šta smo sami u tome tehničkom i tehnološkom? Gde nas to tehničko čudovišno vodi? Gde nas to nauka, metafizika i tehnika vode i gde smo s njima stigli? Neka od tih krajnjih pitanja jesu i “Zašto je uopšte to tako postavljeno? Zašto je to sve tako s nama?” Ta pitanja se takoreći odmah “provaljuju” u ovim knjigama, i na njih spontano reagujemo.

Za odgovorima na ta pitanja, opet, tragaju i filozofija i nauka, ali i umetnost i književnost, i svaki pojedinac za sebe izgrađuje svoju ideologiju i traži odgovore i rešenja za opstanak u novim saznanjima i tehničkim rešenjima koja neprekidno povećavaju moć jednih nad drugima.

Principe nauke, metafizike i tehnike i tehnologije uspostavljali su i stari Grci, i ta saznanja, metafizika i tehnika, i njima su služila za realizaciju najširih ciljeva i potreba, ali isto tako i za održavanje ropstva i tih antagonizama među ljudima - antički Grci uspostavili su klasičan oblik ropstva i razvili u osnovi sve forme antagonizama, što su kasnije preuzeli Rimljani - i kod njih su nauka i tehnika, ali i u svim kasnijim društvima, služili za održavanje antagonističnih odnosa i povećanje moći jednih delova društva nad drugima, i to traje sve do danas.

Međutim, u ovom vremenu nas su zadesile te “eksplozije”, to je to što izmiče kontroli i naroda i država i određenih grupacija i pojedinaca. A s tim ide i činjenica da sadašnja nauka i “tehnika” nisu više u “bunaru”, kao što je to dosad bilo, nauka i tehnika postaju sve dostupnije svim nacijama, državama i svakom pojedincu - tako je čovečanstvo, takoreći, dospelo u krizu što, naravno, aktualizuje i sadašnje “stanje” odnosa i preispitivanje sadašnjih antagonizma, i drugačije sagledavanje čoveka kao konačnog bića. U vezi s tim brojna su pitanja o izgledima čovečanstva u narednim vremenima i u budućnosti? Mogu li se i dalje održavati antagonizmi među nama u oblicima u kojima je čovečanstvo dosad postojalo?

Ta pitanja nisu direktno postavljena u ovim romanima, ali na jedan drugačiji način lebde i u knjigama M. Anđelkovića.

Naseljavanje Vizantije ima za moto jedan Hajdegerov stav - “Najbitniji postupak modernog vremena jeste da savlada svet slika”. Drugi stav jeste mišljenje jednog našeg internetiste koga Anđelković potpisuje kao Rade, ovdašnji - “Vizuelni roman sapliće čitaoce/gledaoce drugačijim slikama, da se ne bi okliznuli na stereotipne”. Oba stava dosta su neodređena. Ali im je zajedničko upućivanje na to nešto “novo” u ovom našem vremenu.

Šta je to novo? Prema Hajdegeru, ali i prema Landgrebeu, kao i kod drugih pre njih, to je upravo pitanje o nauci, metafizici i tehnici, koje su dovele u krizu savremeno čovečanstvo. Naravno, ta kriza je od samog njegovog početka, a izlaz su tražili mnogi i u tim prošlim vremenima, i nazirali ga na planu društvenih odnosa, na planu odnosa među ljudima, što imamo već u staroj Grčkoj, kod Platona i Aristotela, a možda i ranije, u mitologiji, i kasnije u monoteističkim religijama. Ta pitanja postavljana su i u kasnijim filozofijama i društvenim pokretima, sve do danas. Ali taj antagonizam među ljudima je ostao, i doveo je i do toga što bi se moglo nazvati “pozitivizam smrti”. Ima li rešenja? Ima i nema!?

Kako to M. Anđelković vidi kao pisac? Navešćemo ovde deo teksta iz njegovog romana Avatari (jedan od najboljih savremenih romana u Srbiji, prim. aut):
... U Beogradu, krajem oktobra 2010. godine, na konferenciji o NATO, nemački ambasador u Srbiji Volfram Mas objašnjava:

“Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput NATO bombardovanje. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas vaše dete upita: Tata ko je ovo uradio? Vi ćete mu odgovoriti: Nato. I šta onda očekujete od toga deteta da misli o NATO? Za razliku od toga ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio, jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio”, izjavio je Mos... (Objavljeno na http://www.zastonato.org/?p=8898preview-true)

Ovo je jedan od brojnih načina pokazivanja hipokrizije i cinizma “dobrih i loših momaka”. Ali čitalac sve to može da ostavi po strani, i može da otkriva i to nešto drugo smisleno posredstvom ovih knjiga, može da otkriva “fragmente” mudrosti u njima, i tu neku “ontologiju” nas samih, i to je jedna od njihovih vrednosti. Tako na primer, kad se kaže za “sećanje” da je u pitanju “led života”, to je inventivno rečeno i to jeste “led života”, a sam život jeste “Vizantija”, to smo mi, koji se stalno upotpunjavamo i poboljšavamo, jer smo nepotpuni i nismo dobri. A onda odatle može da se sagledava i to što nosi sobom i nauka i tehnika, a s njima i te neizmerne teškoće. Hoćemo li moći da ih savladamo i da se sačuvamo pored tih “eksplozija” koje smo već učinili, i tih pretnji koje smo uspostavili, da ne bi neko pokušao da s nama podeli to malo “slasti” koju smo prisvojili?

List Danas, vikend dodatak 12/07/2013 14:06

www.amika.rs

ОВДЕ МОЖЕТЕ САМОСТАЛНО ДА ЛУТАТЕ КРОЗ РОМАН....