УЧИТЕЉИ И БОГОВИ – 97. наставак романа и КОМЕНТАРИ

У даљини, на Дунаву испред Арга, тамнело се нешто велико.

- Острво са цариницима Жуки-боја? – нагађао је MNW.

- Гусарски брод – био је убеђен Раде. – Са тамним једрима.

- Сада тачно знам где смо – објави ка5ан. – То је вечити дунавски зуб, стена Бабакај!

- Место са највише прича и легенди. Ту пламенске старосте везују девојке и момке који прекрше наредбе или обичаје. Осматрајте, можда ћемо наћи неку њихову жртву.

Стена је била празна, са неколико дебелих конопаца побелелих од сунца.

- То су Словени код којих смо већ били? – питала је Златана.

- Понеко од њихових унука. Остали су прешли Дунав и населили се на путу ка Солуну.

- Ка Солуну? – забринуто упита Амик. – Сећате се, то им је био план. Они  глобализују Балкан у велику, свесловенску насеобину.

- Великословени? – преслишавао се Прекобарац. – Великосрби, то постоји.  Великохрвати, наравно. Великоцрногорци такође, настали су Великих Старосрба. Постоје и Великобањичани, из Велике Републике Бањица. Али Великословени?

- То не постоји! – одреза Амик. - Постоји ли Велика Немачка? Велика Апашика? Велика Русија? Велика Кина? Не постоје. Само оно што је мало, да би остало мало, добија епитет Великог.

- А Велика Британија?

- Она је то добила док је била мала, па је сада Велика да би се знало да је опет мала  – објасни Амик.

- Код великих који нису Велики је све много једноставније – присећао се Прекобарац. – Они су велики, сви остали су мали.

- Такви пропадају – утврди Амик лекцију. – Штрче као ова стена, па сваки талас и ветар налете на њих. А Словени су као шљунак, увек су ту.

- Велики Шљунак? – упита Прекобарац, жмиркајући.

Амик га погледа сумњичаво: - Слушај ти, другар! Не спрдај се са историјом! Она је учитељица живота!

- Да ја имам толико ванбрачне, побачене, побочне, усвојене и подметнуте деце био бих професор и академик   – примети Раде, а Амик увређено заћута.

По граји и померању шибља знали су да су примећени. Међутим, ниједан чун се не одвоји од обале, ниједна прилика се не указа на чистини.

- Плаше се – закључи Амик. – Ка5ане, да се склонимо до предвече. А онда да их обиђемо, вероватно ћемо видети ритуал жртвовања у част богова.

Већ после подне изнад шуме се уздиже стуб дима.

- Почело је – утврди Амик. – Идемо!

- Ја остајем... – прогунђао је Раде. – Таман сам открио «Учитеља» у залихама...

- Учитеља историје? – запита Златана.

- Таман посла! «Учитеља» живота... – објасни Раде.

- Свако једног дана нађе виски свог живота – мудро закључи MNW.

- Остаћеш и ти? – заинтересова се Раде.

- Понећу у пљосци...

- Без леда!!! – запрепасти се Раде. – То је светогрђе!. Не може!

Опрезно су одлебдели изнад густих крошњи, као да плове по зеленом океану. На брежуљку изнад села видик се отворио.

Испред светог храста...

столовао је дрвени кип.

- Врховни бог, Световид – потихо, са поштовањем објасни Амик.

- А ми? – увређено запита MNW.

- Ми смо његови изасланици.

- Четири богића и једна богиња – прошапта MNW.

Златана га погледа захвално, «знала сам да је то мудар момак», значио је њен поглед.

- Један бог и четири богиње – огласи се ка5ан несташно. – То је боља сразмера.

- Било некад, у црвеним квартовима – муну га Златана. – Ка5ан и богиња, како то дивно звучи!

Ноћ се спустила као када се завеса подигне у позоришту.

Одјекну нескладно, ритмично певање. Ватра је запламтела, мешајући мирис дима и сламе са Златаниним парфемом.

На великом огњишту горела је лутка од сламе, размахујући пламеним рукама.

- Они не знају да смо овде – разочара се MNW. – Да се спустим доле и покажем им како се воде такве представе?

Снажан тресак грома протресе шуму и са друге стране, изнад дрвећа указа се...

- Ко је сад па овај? – запрепасти се MNW. – Конкуренција?

- То је Велес, бог поља и шуме – одшапну Амик.

- Они, значи, постоје?

- Него шта! И они су медијске личности, сваки добија десетак векова славе па га замене новим. Ни екрани историје не могу без нових звезда.

Из масе иступи кнез племена.

Изгледао је љут и незадовољан и обрати се Велесу.

- Шта каже? – упита Амик Прекобарца који је укључио свог моћног гугл-преводиоца.

- Жали се: тешко им је – шапутао је Прекобарац. – Цео дан раде да преживе… Плена нема… Богови су их спречили да освоје Солун…

- Солун? – зачудио се Велес.

- Тесалоники, Солунос… - прецизирао је кнез.

- Ни случајно – одбио је Велес. – Ми то нисмо урадили.

- На зидине је долетео велики Перун лично – тврдио је кнез.

– Био је много љут и бесан… А после је стражарио, намрштен и наслоњен на  бедеме Солуна, док се нисмо повукли.

- Није то био Перун – поново одби примедбу Велес. – Он ни не зна где је Солун… Заузет је својим небеским пословима. Са Прометејом комбинује како да се освете Зевсу.

- Како није био? Сви знамо његов лик… И бес… – изненади се кнез.

- Неки нови, тобожњи богови… Долазе са реке, врте се ту негде и лажно представљају.

- Он то… о нама? – прошапта Златана.

- На Власцу се расцветала магична папрат – причао је кнез.

 – Али испод ње није било блага, нисмо ми те среће.

- Шта је било? – упита Велес. – Она се не расцветава узалуд.

- Само пећина пуна одјека – поче кнез – и дух који се хвали да је Сведух, или тако нешто... Али, плена нема...

- Плена ће бити све мање – прекиде га Велес. – Око вас су државе, краљевине, велике војске… А ви би и даље племенску слободу… Свако за себе! Изаберите: лепши живот под краљевском влашћу или слободу племена и тежак живот?

- Помозите нам да освојимо Солун!

- Толико блага и хране! Шта је то за вас? А ми, ми би све решили!

- Солун треба нама. Долазе неки нови богови. Морамо да им покажемо сву нашу снагу… А ви никога не слушате. Ти, кнеже, ти мораш да заведеш ред у племену. Много гледате оне  резе и кружиће. Чујем да је било и крви…

- Поџавељале се две жене…

- Ха! Две жене! Па подбуниле мужеве, потукла се братства, родови исукали мачеве, пала крв у племену! И сад ти хоћеш Солун! Да се тамо бијете. Чуо си, чули сте. Солун не дирајте! Изаберите! Краља и живот или племе и животињарење. Ја рекох!

И Велес пусти серију муња одобрену Перуновом лиценцом. У тами која завлада, истраживачка група се повуче на брод.

На Аргу их дочека Раде, блудећег погледа. Покрети су му били оштри и незграпни, као код учитеља који дочекује просветну инспекцију.

- Ево их. Већ! Знао сам да не вреди ићи.

- Буни ме оно са Солуном – гласно се питао Амик. – Перун на бедемима?

- Перун? – заплете језиком Раде. – Шта се чудиш када си га ти пројектовао на зидине!

- Ја!?!? – запрепасти се Амик. – Пројектовао? Када?

- У неком прошлом походу у будућности – објасни Раде. – Рекох ти, «Учитељ» све зна.

- А оне црте и кружиће, због којих се туку жене и цело племе? – упита Златана.

- Па пећина са Сведухом… - подсети их Прекобарац.

- Све ћемо то уз Учитеља растумачити – обећа Раде. – Али други пут... Спава ми се... А ви,  ка5ане, померите брод. Сада ће метеорит, па да ме не пробуди…

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

... И ПРИКАЗИ

IVANA MILAKOVIĆ: „NASELJAVANJE VIZ@NTIJE“– vizuelno-pikarski roman Milivoja Anđelkovića

Roman „Naseljavanje Viz@ntije“, po formi nalik na pikarske romane, u nekim aspektima je prvi u našoj književnosti – prvi vizuelni roman i prvi roman u kome je polazište glavnih junaka jedan internet-sajt, elektronski grad (kako i doliči srpskom romanu, glavno okupljalište u tom gradu je kafana, u ovom slučaju pod nazivom „Kod Južne Kapije“).

Kafana „Kod Južne Kapije“ je polazište za mnoge izlete, i mesto u koje se šestoro glavnih junaka vraća nakon pustolovina u budućnosti, alternativnoj sadašnjosti i prošlosti starih Slovena, pustolovina koje, kao što to ide u pikarskim romanima, uglavnom preživljavaju uz pomoć sopstvene dovitljivosti, premda im povremeno pomaže i Pramajka-idol iz Lepenskog vira. Susreću se sa staroslovenskim i antičkim božanstvima, plemenskim vođama iz prošlosti, šoumenima i biznismenima iz budućnosti. Tokom svih svojih pustolovina, likovi pokušavaju da pronađu način da sopstveni svet nekako spasu, što može biti viđeno kao odjek naše svakodnevice i pokušaja da se opstane u današnjem svetu.

Milivoj Anđelković se u ovom romanu obilato služi slikama – roman sadrži 350 fotografija skinutim sa Interneta, a dobijenim putem upita na određene ključne reči iz romana. Fotografije nisu tu tek kao ilustracija, već čine integralni deo romana, i međusobno se nadopunjuju sa tekstom.

Autor sa Interneta nije „skinuo“ samo slike, već i način komunikacije – tako, ime jednog od likova je ka5an 5ar 5rović (nikako kapetan Petar Petrović, to su različita imena!), sastaju se na amika.rs, neko se oglasi sa: „0tv0r# Pl@v@.Vr@t@!”... Pritom, to je toliko umešno izvedeno da se prirodno uklapa u tekst; u pitanju nije nikakvo nasilno korišćenje žargona mladih, već za potrebe ovog romana kreiran autentičan stil koji kao takav odlično funkcioniše.

„Naseljavanje Viz@ntije“ je jedan od onih eksperimentalnih romana o kojima bi se mogle pisati poduže analize, a da se i dalje tek u maloj meri dotakne svega što je u knjigu ušlo – božanstva stara i pradrevna i nova, problemi opstanka, Internet, napadni Fejsbuk, Platonova pećina, problemi komunikacije, kupovina i prodaja svega... Sa druge strane, kao pikarski roman se sasvim lako prati, za to nikakve analize nisu neophodne, i na čitaocu je da se udubi koliko mu to odgovara, uz mogućnost da, kombinujući tekst sa fotografijama, stvori nešto sopstveno.

„Naseljavanje Viz@ntije“ je roman koji se poigrava čitaocem, i pušta čitaoca da se poigra njime.

www.amika.rs