СВЕМИРСКА КОМПАНИЈА МЕГА-МАКСИ-НАЈ-ХАЈ-РАЈ - 89. наставак романа и КОМЕНТАРИ

- !!! Узбуна!!! - узвикнуо је ка5ан 55. – Стиже Навлакуша!!! Најава ТВ програма!

- Запушите уши, зажмурите и причајте, певајте, рецитујте своје мантре!

- Као после анестезије за затезање лица? – запитао је MNW.

– То смо већ преживели – огласио се Раде. - Још осећам менталне модрице...

- Ове су опасније! – убрзао је 55. – Алијанса Сател-Кабел-Комерц-Локал ТВ! Горе су од сваке анестезије...

Са неба, из реке, са обала, на брод су хрупиле шарене крпице магле, увлачећи се у уши, очи, уста и још неке делове тела које нећемо посебно набрајати. Њихови вртлози подигли су Алпе буке и Попокатепетле спектакла.

Али путници се нису предавали, искуства стечена на првом излету ван Amika.rs сада су постајала «стратегијско-тактички модели позиционирања витализма отпора», како је то много касније записао MNW, најпознатији хроничар овог историјског путовања. «Ми смо говорили, зановетали, рецитовали, присећали се, причали, наше речи су постајале непробојни грудобрани непристајања и слободе» (MNW, у илустрованој електронској књизи...

«Прва и једина истинита хроника о Насељавању Византије - експедиција из Amika.rs-а под вођством MNW”, аутор MNW, издање “My home, слатки доум” и асоцијација невладиних организација, 2039. године).

Говорили су, зановетали, рецитовали, присећали се, двоумили и причали:

- Баук кружи планетом, баук абакусизма...

- Стари филозофи су били у праву, свет је равна плоча, али екранска...

-         Оставићу му део слободе и бићу глупа, о, да, ординарна глупача кад год то  затреба...

-         Балкан? То је привремени псеудоним!

-         Ако одбацим њену љубав, упашћу право у историју...

-         Мајко моја, родила си ме за нови век, да у spotu живим!

-         Имам 3.678.456 френдова! Зашто вас нема у списку?

-         Ко је то рекао? – узбуди се ка5ан унезверено гледајући по палуби. – ??? Ко??? !!!

-         ЈАААА....!!!.... аааа....!!! ... – Френдовииии... мојииии...

-         Аух! – уздахну ка5ан. – Имамо слепог путника!

Бљештави вихори одједрише низ Дунав, само неколико омањих се укотвило над палубом. Првог ка5ан згужва у лоптицу и баци у воду да просветли речне ракове, другог Раде шчепа за уши и развуче, колико да гвирне.

Амик енергично махну руком, приказе нестадоше и брод је опет био чист.

-         Али слепи путник...? – поче ка5ан.

-         Шта пије господин? – пословно упита Раде.

-         Попиће Дунав уз остатке ТВ програма – запрети ка5ан. – Само да га нађем!

-         Алијанса се враћа! – узбуди се MNW.

Вихори су околини подарили све своје дарове и у елегантном луку заокренули ка њима. Као борбена ескадрила која се враћа да докрајчи успутног противника.

Ка5ан нагло заврте кормиларски точак и Арго појури ка обали.

-         Сакрићемо се у маглу на обали – објасни он.

Прекобарац заврте главом. – Тамо је Држава-comp. Жуки-боја.

-         Да, причао си ми – присети се Раде. – То је ова персона.

-         Исти такав – потврди Прекобарац. – само мушки. И старији тридесетак година...

-         ААААааааа – разочарано се огласи MNW. – Два ситна детаља која кваре угођај... Познајете је... га... њу, хтедох рећи га...

-         Нажалост – и Прекобарац немоћно рашири руке. – И да буде горе, он ми је спасао живот када сам долазио...

-         Дивно! – одушеви се Златана. – Како је то романтично... Једва чекам да упознам тог господина.

-         Шта оно беше фали Господину...? – покушавао је Раде да се присети.

-         Ништа. Он све има. Разумете ли: СВЕ! То и јесте проблем.

-         Све је апсолутни појам – замисли се Амик. – А то значи, гледано егзистенцијално и егзистенцијалистички...

-         То што он има СВЕ није његов проблем – прекиде га Прекобарац – већ свих осталих.

-         Тешко пратим ваш езоповски пледоаје – из MNW је, први пут на том путовању, проговорио будући највећи и једини хроничар ове историјске авантуре.

-         Али, рекосте – спасао вам је живот! – инсистирала је Златана.

-         Јесте. Али, знате ли зашто? Не зато што је алтруиста. Већ зато што је највећи и искључиви егоиста!

-         Е, мој друже езоповски – завајка се Раде. – И тебе је Амик узео под своје...

-         Спасао ме је зато што се моје страдање догађало независно од њега. Он је на мени доказао своју свемоћ.

-         Па, смемо ли онда... – збунио се ка5ан и Арго приметно успори.

-         Биће одушевљен да му довучемо целу Алијансу ТВ програма. Држава-comp је њихов стални и неограничени потрошач.

-         Има ли тамо кафића? – замишљено запита Раде.

-         Има. Са ТВ-ом на сваком зиду.

-         Па, ако су пића добра... – сагласи се Раде

Ка5ан даде гас до даске, Арго улете у маглу, мотори се угасише и све нестаде.

-         Спојмо руке – нареди Прекобарац. – Сви шаке напред! То је једини начин да се не погубимо.

Сива вата магле лежала им је на раменима и замрачивала поглед. Амик осети како нешто лебди изнад њихових спојених руку, додирујући једну по једну и проже га језа.

-         Знао сам! - ка5анов глас се проби кроз наносе маглене вате. – Нас је шест, а руку, пребројао сам – четрнаест!

И он узбуђено шапну у само Амиково уво: - А две су... влажне и љигаве!

Арго се ношен инерцијом увукао у маглену празнину. На радару се указала велика, четвртаста громада и сви изјурише на палубу да виде то чудо на обали. Магла се отвори, као зум невидљивог објектива и у сјајном, јарко осветљеном овалу бљесну палата са свечаним...

Са стране, нишанило их је десетак камера и фотоапарата, још толико је ужурбано пристизало.

MNW закопча сако, нахери шешир и са професионалним кезом на лицу закорачи на тепих. Камере се спустише да га зумирају и забележе за вечност.

-         Која је ово телевизија? – пословно упита први новинар.

-         АР... ТО... КО...  – срицао је други натпис са прамца.

-         Телевизија? – збуњено понови MNW и упери свој профи-кез у фаце  многобројних гледалаца са друге стране екрана.

-         АРГО! – прочита им Раде. – Читаш само куке?

-         Чувена мондијално-планетарна компанија АR-GО.com – преносио је водитељ уживо – коју представљају водећи менаџери и продуценти. Управо се искрцавају на свечано украшеном кеју! Сада ћемо сазнати и све остало! Коме ланцу продукције припадате – упита он MNW- а – шенгенском или апашком?

-         Византијском – објасни му Раде. – Ово је сестринска фирма од очеве тетке Мега-Макси-Нај-Хај-Рај свемирске компаније Конста – НТИ – НОПОЛ!

-         НОПОЛ!!! – понови одушевљено новинар. – Драги гледаоци, ево, чули сте...

Заглушујући шум прекри кеј и неколико букета звекетавих и шљаштећих кугли приземљи се на црвеном тепису и откотрља у палату.

-         Довели сте Алијансу!!! – одушевљено ускликну водитељ и одјури унутра, праћен камерама.

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

... И КОМЕНТАРИ

Ivan T. Brković

Procitao sam Manifest na PULSE-u.Tekst je nesto proširen.
Procitao sam i njegovu demonstraciju, nastavak 22. Čitao sam i vecinu prethodnih.
Izgleda ne samo da trazis novu formu, nego i neku vrstu internetske sinteze pisma ,slike,
vremena, formi. Moje prirodno osecanje je neka vrsta iznenadjenja. Zatecen sam dizajnom.

Moze da bude ozbiljan izazov.Moze da bude prodor u nesto sto je sada delimicno nepoznato i da se zadrzi u tom sivom podrucju, ili da krene u nesto gotovo potpuno nepoznato.

Drzi se interneta. Zaboravi sve ostalo. Iako je moje iskustvo na tom podrucju irelevan-
tno, ocigledno je da recimo ekran nije stranica knjige. Može da bude ali lako moze i da
ne bude. Knjiga uvek daje distancu. Knjigu treba docekati i kad je sasvim gotova.
Internet iskustvo je trenutak, instant iskustvo. A to je tek mali deo onoga sto se valja iza
horizonta i dolazi kao digitilna civilizacija. Sto izgleda kao drugi kod. Ako uspes bices
jedan od njenih preteca. Ako ne uspes, bices posle nadrealista /sa kojima delis neka
iskustva/ modernista i post, preteca “internetista“. Bolje je covek da nosi barjak nego da
radi u kuhinji. Stampacu sve iz PULSE-a pa cu na miru, starinski, i bez ekrana, ali ne gubeci ga iz vida, sto je contradictio in adjecto, da natenane pregledam.

"Jutros krenuh u Pirej" je recenica iz “Republike”, kao da je Platon krenuo u Pazovu ili Šid. Ne treba zaboraviti da je isao pesice, i da je bio put od pola dana hoda sa usputnim
zastajanjima i filozofiranjem u mimohodu. Ovde Aveniju Milvoki, na pola puta od kuce do Libertvila, sece Put od pola dana hoda /Half day road/ na ciju raskrsnicu sam preme-
stio sokola, koga sam opazio nekoliko milja ranije i sa kojim sam izmenio dugi pogled,
u znak upozorenja: Ne mozes naci ono sto trazis na pola puta. Sto bi trebalo da bude
preokret u prelasku sa utabanih staza na putanje gde nema Ducica.A to je krajnji do-
met imaginacije, put bez putnika, put bez icega za sta bi taj saputnik koga trazis mo-
zda mogao da se uhvati, pre tebe.To je mesto, na crvenom signalu, gde jos uvek stojim
i cekam da se promeni svetlo. Jer imaginacija ovde zastaje kao projekt. Treba krenuti kao Platon u Pirej.

Pada mi na pamet da ekran koji sam spominjao umesto stranice, ustvari je svitak,
ispravljen, koji kada se ispise ili pocita, sam se od sebe uvije i smesti se na policu
interneta, kao svici nekadanjih vrednih pisara u aleksandriskoj biblioteci. Ili onih jos
starijih majstora klinastog pisma zarezanog na glinenim plocicama. Treba li krenuti
putem koga nema sa saputnicima kojih nema, u pepelu do kolena, vodjen mirisom
izgorele stavljene koze, da bi se stiglo do mesta gde je vec jednom, na drugi nacin,
promovisan anticki internet, mozda sa Sfingom.com kao sistemom za klasifikaciju
i kljucem za nalazenje ispisanih svitaka.

Sto se tice Laure i Nabokova, otvorio sam novu fasciklu, Projekt Nabokov i poceo
da u nju trpam sve sto mi pada na pamet. Jedna interesantna ideja, mozda resenje
za sve rukopise u prozi, pogotovu Amerike na Istoku, je da naslov za sve bude Projekt Nabokov l, 2 itd. dok traje.

Stari lisac Erih Kos u “Finis Literaturae”, “Serbian literary mag.” pise: Trebalo bi
sada, u mojim poodmaklim godinama, da se drzim one mudre maksime J.Skerlica
...:Za starijeg coveka, pero je opasno kao noz u rukama dece...”
Ama gde sam ono pošao...?

ДИСКУСИЈА О МАНИФЕСТУ ЈЕ ОТВОРЕНА И НА P.U.L.S.E. -у - укључите се...

Живан Живковић: «Визуелна, гестуална и објект–поезија» - Из књиге: Сигнализам, генеза, поетика и уметничка пракса, 1994.

«Визуелно и конкретно као категорије којима оперишу књижевна и ликовна критика, кристалишу се управо у ово време (после Другог светског рата), али проистичу из искуства до којих се дошло у историјској авангарди; међутим, њима се исказују пре свега садржаји нашега времена, наше епохе која је сва у знаку електронске, технолошке, кибернетичке цивилизације, у којој више него икада доминирају визуелни медији. Према томе, слутње уметника из периода историјске авангарде — да се уметности нашега века морају равнати према значењу глагола ИЗГЛЕДАТИ — обистиниле су се: наш век је окренут визуелном (фотографија, плакат, колаж, фотомонтажа, филм, телевизија, видео).»

Пишући о оснивачу сигнализма Мирољубу Тодоровићу и сигналистима, Живковић каже:
« ...конкретном (и/или визуелном) песмом приморавао се језик не само на то да саопштава поруке, како је то било у уобичајеној поезији и литератури, него да буде ВИДЉИВ, да ИЗГЛЕДА, тј. да саопштава и иначе вербално (не)саопштиве (или у основним порукама песме несадржане) информације. Постајући ВИДЉИВ, језик је и песму учинио ВИДЉИВОМ. Представљајући саму себе (свој „изглед“, структуру, „анатомску конституцију“), конкретна песма је уз језичке, читаоцу/гледаоцу понудила и ликовне садржаје. Песма је, другим речима, стекла нову димензију.»

Да визуелно има чврсте корене у стваралачкој традицији од антике до данас потврђује реченица:

«Један од најзначајнијих датума у сумирању визуелно-конкретистичких искустава и у трасирању будућих путева развоја визуелне поезије била је 1972. година, када је Клаус Петер Денкер (Klaus Peter Dencker) објавио антологију TEXTBILDER — антологију у којој су сабрани визуелно-поетски радови од антике до часа када се антологија објављује.»

Живковић помиње и визуелни роман у једној реченици:

"Колажно устројство има и визуелни роман Вујице Решина Туцића – СТРУГАЊЕ МАШТЕ (1980)." - У питању су колаж-странице са исечцима из штампе...