ТАЈНА МАГЛЕНЕ СОБЕ – 91. наставак и КОМЕНТАРИ

Испловили су кроз маглени тунел који се шкрто отварао пред прамцем Арга. MNW је једини остао на крми, чежњиво гледајући у све блеђе куле царства Жуки-боја. Око њих су пролетале бљештаве кугле посебних, накнадних, специјалних и најновијих ТВ програма, хрлећи у Државу-comp. где су их жељно чекали.

Најзад, пред њима се отвори Дунав у свој ширини и лепоти.

Требало је одлучити куда даље. Низ Дунав, али са којим усмерењима, сидрењима, журбама или опуштањима, средином тока или дуж обале...

Сакупили су се на командном мосту и чекали Мистер MNW. Није га било.

Дозивали су га, гласови су се уздизали над водом, и рибе су их чуле.

MNW –а нема.

Раде је отишао на крму и вратио се са страшном вешћу – крма је празна, прекривена паучином магле.

- Није се чак ни уписао у листу мојих пријатеља! – потужио се тамни глас, али у општој пометњи нико на то не обрати пажњу.

Вратили су се у маглу пипавог бродског хода. Глава, шешир, тело, било какав знак? Ничега осим равнодушних сивкасто-браонкастих таласа. Златана је претражила брод, Раде гвирнуо у све тајне кутке бара и шанка. Тада се Амик досетио:

-         Прамајко! Пра-пра-пра-пра-прамајко!!!

Рибе су пренеле раковима, стотине кљешти су сигнализирале по дну и

-         Шта је, децо? Никад мира од вас!

Саслушала је без речи, погледала испод таласа, обазрела се на све четири стране.

- Није у Дунаву. Штета. Брже би сазрео да је заронио у историју.

- Понео га је неки програм и истресао на кровове – мрачно је прорицао Амик.

- Желео је да остане, па ето... – ублажавао је догађај ка5ан 55.

- А био је тако елегентан и модерних схватања – сетно ће Златана.

- Дете и жртва свог времена – оценио је Прекобарац.

- Могао је још толико тога да научи! – тужно ће Амик.

- Лако је схватао, али тешко прихватао – одмахивао је главом Раде. - Ето, на пример, коктел Свете Луције…

- Он би се сигурно уписао у френдове, послаћу предлог на нову адресу -  преслишавао се тамни глас.

- Срчан и предузимљив! – додао је ка5ан 55. – Такви најпре страдају. Крмени део ћу назвати «New Wave», а маглене перле на огради «Мистерове сузе».

-         Дивно, драги мој! – Златана се привила уз ка5ана. – Увек нађеш прави гест  и реч...

- И? – упита Амик после дужег ћутања и гледања около. – Шта сад?

- Пустићемо да нас понесу токови природе – замишљено ће Прекобарац – а не наше ситне жеље и прекомерна хтења. Применићемо Фибоначијев низ!

- ??? – зачуди се Златана а ка5ан се упитно загледа, као – на врх ми је сећања, али...

- Нумерологија или магија? – упита Раде.

- Наука, она старија... – мудро ће Амик.

- Магија науке – исправи их Прекобарац. – Ево, видите...

- Збрајање – могло би популарно да се каже. Природа ради са једноставном рачуницом. Збир два броја се збраја са претходним...

- Молим? – упита Златана.

- Нешто те слабо чујемо – објасни Раде.

Прекобарац се осмехну и затрепта својим рожнатим капцима. Његово, сада већ уљуђено лице постаде за нијансу лепше.

- Ево примера, пазите, једноставно је: 1+1=2, 1+2=3, 2+3=5, 3+5=8, 5+8=13… По томе низу природа слаже лишће, гране, љуспице на шишаркама, зрна сунцокрета, 

цео свемир вероватно...

- Позната ствар! – појасни Раде. – Бројеви ухвате убрзање, а то се после назове еволуција. Ето, да је Дарвин знао математику...

Прекобарац га тако погледа да Раде заћута и одмахну руком.

- А сад, ка5ане, нешто за вас. Окуке Дунава избројане по Фибоначијевом низу нису обичне. Оне су Капије. Улази у прошлост и будућност. Наше је да изаберемо.

- Будућност! Прошлост!– чули су се гласови. Само је један дубоки глас отегао: - Саадаашњооосттт!

- Ко је рекао «садашњост»?-  узбуди се ка5ан.

- Слепи путник, госп`он  Facebook – Раде је све знао. – Ту је негде, сакривен или невидљив.

- Молим вас, госп`он Прекобарац – досетио се ка5ан – идемо у ПРОШЛОСТ! То је ЈЕДИНИ начин да се отарасимо Facebook – а.

- НЕЕЕЕееее, френдови моји! – завапи дубоки глас.

- Прошлост! – рекоше и остали, једногласно.

- Опет ћемо спајати прсте? – запита Златана и уплете своје у шаку ка5ана.

- Прсте? – понови ка5ан. – И прсте, наравно...

Раде гурну Амика који га строго погледа: пусти их да уживају док то могу...

- Али не овде! – преузе команду Прекобарац. – Ка5ане, зауставите брод. Идемо у Маглену собу...

- Дивна је! – изјави Златана. – Баш је било пријатно у њој...

- Са киме сте...  – није издржао Раде и Амик га одалами лактом. Раде пресече реченицу на пола и љутито се окрете Амику: - Зашто ме фалсификујеш? Ја сам аутентичан једино кад грешим!

- Маглена соба? – упита Амик. – Маглом против магле?

- То је научна магла, није излучевина Octopodus Vulgaris – објасни Прекобарац док су ишли ка крми брода. – Она не затвара видике. Немани ћемо довести историју за врат, сву тежину прошлости која је и њу створила.

Ка5ан домаћински отвори врата...

... а иза румене сфере изрони позната особа.

          - Ајој! – огласи се Златана, а допуни је хор запрепашћених гласова.

          - Па ви нисте...

          - Нисам! – мирно изјави MNW и истеже се да потврди своју присутност.

          - А ја сам по вама назвао крму! – увређено приговори ка5ан.

          - Баш лепо смо те ожалили – додаде Раде. – А рекао сам ја...

          - Где сте били?– прекиде га Златана са надом у гласу.

          - Овде. 

- И када смо ка5ан и ја…

- И тада. Проверавао сам јесам ли цео или…

- Па што се нисте јавили, побогу!

- Нисте ми сметали. А нисам ни ја вама.

          - Господине Mister New Wavе, то превазилази... – поче званично ка5ан.

          - Доста приче! – подвикну Прекобарац. – Немамо времена за расправе. Спојте прсте, одмах!

          Амик осети топле, глатке и дрхтаве прсте до својих и тихо промрља.

          - Није то важно, госпођице. Сви смо одрасли...

          - Све сам чуо – одбруси ка5ан. – Али, признаћете...

          - Нећемо! – подвикну Раде. – Испружи канџе, и без приче!

          Све прекри свечани и дубоки глас Прекобарца, пун тајанствених трептаја који су се смењивали као стара, некада добро знана па заборављена мелодија.

          - Велико Пе, отвори се,

          Вечито Ве, раствори се,

          ХаТеТеПи, покрени се,

          Дупло Ве Три, отвори се!

Све је постало провидно, као у акваријуму. Одгоре су се спуштали блистави велови избраздани плавичастом светлошћу. Дроњци времена су висили, лелујави и нестални, избушени муњама па прозрачни и нежни као заласци које памтимо. Историја се размицала као убрзани спот да их пропусти у плаветнило које се назирало на крају, у самом срцу. времена.

- Наше време је фалсификат, госпођо – прошаптао је Амик.

- Зато смо ми стварни – дошаптао је ка5ан.

- Истинско време је оно које носимо у себи – наставио је Амик, једва чујно.

- Да, то наше рачунање времена... – тихо ће Златана. – Украло ми је деценију, и више... А вама?

- Мени пола живота! – огласио се Раде.

- Ону у кафићу или ван њега? – питао је Амик.

- Тише тамо! – подвикнуо је Прекобарац. – Кривите спирале времена, ко зна где ћемо доспети...

Миливој Анђелковић

www.amika.rs

... И КОМЕНТАРИ

IVAN T. BRKOVIĆ:

ISKUSTVA EKRANA, SVITAKA I GLINENIH PLOČICA

Mozes da nadjes adresu Amica library na Internetu. Nije zezancija. Doduse radi se o umetnickom muzeju ali i taj put negde vodi. U novi Vizant? Sta je to zapravo? Novi proizvod ili pocetak marketinga koji samo maskira nesto sasvim drugo sto dolazi?

Trbusnjake sam doveo u vezu sa banderama, zicama, maglom, kao sneg sa Isusom na http://www.amika.rs/ . Imao sam neku" viziju" o Akimu, senci Amike koji je sve suprotno od njega. Ne mora da bude loo% senka. Juzna Kapija bi mogla da bude njegova…

Pada mi na pamet izvanredna knjiga Kalvina Nevidljivi gradovi... Kublaj kan vodi duboku konverzaciju sa Markom Polom...To nije Kad bi jedne noci putnik... koji je krajnji domet meta-metafizickog romana, nego proza koja stvara cudesne predele, bica, gradove. Fantasticna, imaginativna a ipak puna zivota.

Modna linija romana

Nekoliko recenica mi jutros padaju na pamet. Mogle bi da se nazovu razmisljanjem o romanu, ili pisanju uopste, ili mozda najpre o zivotu onoga sto se neprekidno zamislja...

Roman ne treba zavrsavati rajfislusom niti sniranjem, jos manje duplim cvorovima ili massnama kako ovde deca zavezuju patike. Trebalo bi ga pisati i privesti "kraju" sa pazljivim preklopima jednog kraja preko drugog, voditi racuna da nabori padaju onako kako roman stoji ili sedi ili se krece ili trci.

Ili se drzi jos uvek za ruku sa piscem, ili sa svojim junacima ili sa drugim piscima, zenama, decom i svetom u kome se nalazi.

Nijedna tajna ako je zaista tajna ne moze biti svedena na otkrice svoje formule. Otkrice ubice nije resenje za roman, vec samo sluzi da zadovolji napetost forme i referencije na zadovoljenje pravde. Sa preklopima, sa njihovom prikrivenom otvorenoscu, sa skromnoscu pisca da ih takve ostavi, da posle zamisljenog ostavi prostora za zamisljanje, izgleda mnogo blize nekoj struji zivota koji nas nosi, i pisca koji vesla u njoj ali nije siguran da li ce doci, ne do neke luke, nego do neke male ade ili mesta gde struja iznenada usporava...

"Skromnost pisca" nije poza, ona ako je duboko prozivljena,ona zamisljeno ne podvrgava drugim zakonima, ona mu ne namece formule. Hteo sam valjda da kazem da to osecanje skromnosti ulazi u ono sto se pise, daje mu posebnu svetlost i ukus, i ne ostavlja svakog citaoca apsolutno zadovoljnog... Ali roman nastavlja da radi i posle svog zavrsetka...

Sutrašnjica pripada mesečarima

Ponovi mi pada na pamet pistolj Cehova... U redu je da se pojavi ali zar bas uvek mora i da opali? Sta ako je barut ovlazen, ako se metak zaglavio u cevi, okidacki mehanizam zakazao... Ili je sam pistolj-pisac promenio misljenje...

Pocinju razlicite kombinacije, nove, zanimljive recimo: istorija datog oruzja, model, godina proizvodnje, ruka lepotice koja ga je drzala, tajna ljubav oruzara koja ga je opsedala dok je radio na njemu...

Njegos nije kao ni Andric model za rajfislus pisce ali ona njegova o Vuku Mandusicu lepo bi zvucala i ovako: A u ruke Mandusica Vuka nije svaka puska ubojita... Iza toga bi dosao drugi venac koji Njegos nije stigao da napise...

Goran Babic, u skladu sa svojim imenom - ni po babu... - u clanku Resenje u snu pise:
“Tlo na kome ce se u dogledno doba zbijati zbilja... sve vise ce biti u snu, u posvijesti, u nesvijesti. Hipnos ce naslijediti Zevsa… Sutrasnjica pripada mjesecarima” /!!/.

Ali još nije kraj. Javilo mi se (posredstvom Interneta) Државно книгоиздателство на Македонија iz 1947. godine. Piše, citiram:

Твојта глава здрава на рамена
друга пушка ти лесно 'ке најдеш
а враћете на Вука Мандушик'
сека пушка убојна 'ке биде!

Владиката станува и му дава на Мандушик' од одајата своја еден (pokvaren) џевердан.

Крај

U zagradi je, naravno, moj dodatak. Srecom nisam morao da kvarim ono sto je vec upleteno, vec samo da dodam, ovaj mali zavijeni list na kraju Radetovog venca.

www.amika.rs