МИЛОСРДНИ СТРЕЛОМЕТ СТАРИХ СЛОВЕНА – 93. наставак романа и КОМЕНТАРИ
Овде завршавамо цитирање текста Mister New Wave-а. Уместо реторско-епског, племенски острашћеног, политички неосвешћеног
и мултинационално застрањеног кнежевог излагања дајемо само резиме.
Словени су живели окружени Аварима, Лонгобардима и Гепидима. Северно од
Авара јачала је Франачка; јужно од Гепида, преко Дунава, вековима је већ
царевала моћна Византија. Да не би стално ратовали са суседима Словени су
одлучили да прихвате заштитника и признају врховну власт Авара јер нису дирали
њихове обичаје, а годишњи данак који су плаћали код њих био је најмањи.
Повремено су ишли у пљачку византијских области – са Лонгобардима су договорили
цену проласка кроз њихове области, а Гепиди су им за један златан борбени чамац
још и помагали да пређу Дунав. Када се врате са пленом, ови трошкови су били
вишеструко надмашени.
Тај срећан живот покварили су Авари. Осилили су се, почели да залазе у
села, узимали шта им треба и натерали Словене да раде за њих.
Тада је и настала реч «авај» која постоји у свим словенским језицима.
Када је аварски великаш затражио да му у кола, уместо коња, упрегну шест
невести, Словени су се побунили. Али како да победе моћно племе у напону снаге?
Ако позову Франке и Баваре у помоћ, завршиће се са «Сјаши Аварче да узјаши
Баварче»...
То питање је отежавало дане и уништавало ноћи. Оно је било предмет
договора када су се појавили Прекобарац, Mister New Wave и – још једно, најмање очекивано
лице...
Габаритни господин, саветник Жуки-боја, који је са Жолијем планирао да
купи прошлост.
- Господо, ја сам то већ решио! – изјавио је док му је подрхтавало сало
на образима, избељено као банкарски нулти салдо.
- Али читава историја и традиција коју ће створити?
- И то је укључено у цену. До десет милиона, највише. А купићу их за
стотинак хиљада.
Е, нећеш! – помислили су наши истраживачи. Нико неће купити наше
претке!
- Господо Словени – позвао их је Прекобарац. – Овај овде хоће да замени
Аваре. Да буде ваш нови господар!
Словени су несуђеног владара опрезно опколили. Омирисали, опипали.
Врискао је док су му модрице остајале по кожи.
- Хммм – мумлали су наши преци. – Само сало. Није за рат, већ се
напљачкао. Није за рад, ни за приплод. Једино да га подметнемо Аварима, да им
разводни крв.
- Ама, звекни га! – предложио је Mister New Wave, суревњив на саветника у
екипи Жуки-боја у којој он није био прихваћен. Прекобарцу је већ било преко
ку... културног самопоштовања дружење за сличним типовима и он га ошину
енергетским снопом, спасе од Словена и Словене од њега, и лансира до Жуки-боја
и још даље у неизвесну будућност.
- А Авари? - вратио их је Амик
на најважнији проблем.
- Применили смо искуства модерних периода историје. Препоручили смо им
да примене тактику Великих: Минезнамоништаотоме...
...популарно познату
као Милосрдни стреломет.
- Опште место модерне историје - приметио је Амик. - Нисте баш
креативни.
- Зато смо ефикасни и транспарентни – објаснио је Mister New Wave. – Толико да су нас и Словени потпуно разумели.
По препоруци наших истраживача, Словени су набавили, купили, украли и
отели много аварских стрела...
Неколико одреда су обукли у аварску одећу и милосрдним стрелометима
напали – Франке.
- Зашто Франке? – брзоплето је упитала Златана. – Ах, да! И? Да ли је
вредело?
- Пише у историји – објаснио је Амик. – Франци су у осам великих похода
поразили Аваре, освојили канов град, дворац и ризницу, а преживели Авари су се
претопили у друге народе.
- Ко тлачи, није од свих јачи... – допуни га Раде и замисли се: - Али,
чекај мало, ако смо код старих Словена
сада, како се то у историји већ догодило? Или смо ми већ били тамо, али
онда - где смо били до сада и где смо сада???
- Шта ће се догодити са нашим прецима? – прекинула је Златана ову
метафизичку дилему, забринута за своју прасудбину.
- Словени? Они ће смирено наставити да пљачкају богату Византију и
планирају походе на Солун – обавестио их је Амик. – А то већ неће моћи. Неко ће
се опет умешати – ми, неко други или трећи, или ће се историја, бар једном,
заиста и догодити...
- Можда то тамо пише! – присетио се Прекобарац. – Повећа, равна стена
са уклесаним знацима око које се окупљају жене, деца и млађи ратници.
Ту је, на
обали, снимићу је када се гледаоци/читаоци разиђу.
Када је ноћ одмакла Прекобарац, Златана, ка5ан и Амик су одлебдели до
обале.
Прекобарац је снимио знаке уз Амиково одушевљење: – Ко би рекао да ћемо
овде наћи нешто за читање!
Чим су се вратили на Арго Прекобарац
се повукао у маглену собу и убрзо вратио са
фотосима. Почетак је изгледао овако:
I
1
2 3 4
5 6 7
8 9
234
6 9 1
578
6*> ~99~
*1
6**>> -999~ <@*1
6**>>> -<9~ <@**1
6**><**9 <@**1
***69 /
<@@**1
- Шта је ово? – зачудила се Златана. – Види, драги, молим те! – обратила
се ка5ану.
- Личи на коте за безбедну пловидбу...
- Кодови првог софтвера – нагађао је Прекобарац.
- Тајно писмо масонске ложе – закључи MNW.
- Нешто у деловима – примети Амик. – Римски и арапски бројеви...
Изгубљени Хамурабијев закон?
- Рецепт за медовину, сигурно – закључи Раде.
– Пробаћу да га искоктелишем.
- И намере нас одређују, не само поступци – добаци Амик и загонетно се
насмеја.
- Ах, Жан-Пол! – обрадова се Раде. – Твоја крвна група, зато га и
цитираш!
- Ови знаци, па сад и разговор у шифрама – побуни се ка5ан. - Ко је
Жан-Пол?
- Сартр – објасни Раде у једној речи.
- Да нисте и њега познавали? – ка5ан покуша да прикрије иронични
смешак.
- Жан-Пола? Наравно. Дружили смо се када се споречка са Симон. А то је
било почешће. Због његовог активизма, Камија, животне мучнине или љубавних
неспоразума. Њих и филозофи тешко преживљавају, песимизам им затамни мисао...
- Немојте само рећи да сте и егзистенцијализам...
- А не, то је Жан-Полово... Али ја сам му дао идеју за почетак «Зрелог
доба»...
- Прву књигу трилогије «Путеви слободе» - знао је Амик о чему је реч. –
Али, чекај, Раде...
- То ми је рекао и Жан-Пол: «Чекајте, Рад. Мучим се са почетком романа.
Треба ми нешто симболично а сасвим конкретно, да садржи дух времена и буде
многозначно». А очи му повеће и само играју иза оних његових округлих наочара.
«То вас мучи?», замислим се и извучем кеца из рукама. Дан раније купио сам стару
дописницу од уличног антиквара испред Хала. То је она са чувеном адресом
«Анархистичко-синдикални одбор, Белвил 41, Париз, 19...».
«Зрело доба» и «Путеви слободе» почињу са разговором поводом ње.
- Али Раде – није одустајао Амик. – «Зрело доба» је написано и
објављено пре више од шездесет година!
- Толико? Ко би рекао... Као да је било прекјуче... Ето што ти је време
– ни Амиков егзистенцијализам не може да му доака... Него, седите да нешто
попијемо, баксузизам једино у кафиће не свраћа...
Миливој Анђелковић
... И КОМЕНТАРИ
BRANISLAVA
DŽIGURSKI:
NEKA
NOVA
"PISANA/USMENA"
KNJIŽEVNOST
Novo vreme, novi ljudi,
nove knjige, i muzika (ili kako već ide...). Promena, promena, promena. Koliko
je vode proteklo Dunavom dok se nismo pojavili ovakvi kakvi smo sada? A, onda,
reminiscencija na korene i traženje smisla po receptu predaka pokazuje put ka
otkrivanju univerzalne istorije sveta.
Svi nosimo deo
tradicionalnih vrednosti negde u svojoj podsvesti, negde u arhetipu. Kolektivna
svest nam nije nepoznanica ako joj dopustimo da se poigra sa nama. Ne volim
apsolutne negacije i ne razumem ljude koji se potpuno odriču tradicionalizma u
bilo kom obliku. Bez prošlosti, sadašnjost ne bi postojala. Ne volim ni
fanatične tradicionaliste koji u svom ksenofobičnom gunđanju osporavaju pravo
na bilo kakav napredak. Avangarda je pokretačka sila umetnosti, kulture i
društva.
Sad, kad na trenutak,
razmišljam o usmenoj književnosti, ne mogu da ne povučem paralelu sa današnjim
načinom komuniciranja i stvaranja: dok je postojala samo narodna književnost,
dok su ljudi prenosili svoja znanja i dela samo usmenim putem, postojala je
živa komunikacija – okupljanje ljudi, priprema pevača, skretanje pažnje
publike, nadogradnja dela. Pisana književnost je tu komunikaciju na neki način
potisnula, odnosno ograničila na pisca i čitaoca koji u svom samovanju pišu ili
čitaju, dok delo živi samostalni život. Interaktivnost je svedena na
jednostavno davanje i primanje informacije.
Danas, postoje dve vrste
pisane književnosti: štampana i (nazovimo je) digitalna. Dela nastaju na
širokom prostoru Weba, i svoje postojanje motivišu kako samom recepcijom, tako
i interakcijom. Pisanje za Internet, kao medij, je nešto što na neki način
oživljava usmenu književnost, ne u poetičkom, već u smislu nastanka književnog
dela. U tom procesu postoje i pisac i delo i čitalac – i oni su otvoreni za
komunikaciju. Svako ima otvoreno polje komentara koje će uticati na nastanak
konačnog rezultata. Čitalac i pisac nisu udaljeni jedan od drugog, a delo se
ponaša više kao živo biće, a manje kao rezultat statičnog promišljanja i
delovanja samog pisca. Za sada bih spomenula dva dela nastala online, pri čemu
je jedno nastavilo svoj život i u obliku štampanog izdanja, dok je drugo i
dalje u nastajanju.
Prvi je roman nastao u
virtuelnom prostoru, Megalomanija čiji su autori, ali i
glavni akteri, pored same Megalomanije, ZI Webman i Setva Kutena, odnosno Zoran
Ilić i Stevan Teodorović. Iako ima i štampani oblik (Alma
Jedan drugi roman koji
može poslužiti kao osnova stvaranja neke nove književnosti je Naseljavanje
Viz@ntije, autora Milivoja Anđelkovića koji kroz nastanak romana
pokušava da primeni teorijske postavke Manifesta vizuelnog romana,
čiji je i sam autor, a koji se svodi na ideju o dinamici teksta i statičnosti
slike za ključne momente koji dopunjuju tekst i daju mu širu dimenziju i nove
slojeve putem kontrasta, ironije, humora. U svakom slučaju, Naseljavanje
Vizantije je delo u kome se ukrštaju autor i čitalac, vizuelno i
verbalno, delo koje leluja u svom avangardnom procesu nastajanja, utičući na
asocijativni niz kod samog čitaoca, ali i pisca.
Sigurna sam da na
virtuelnom nebu postoje mnoga umetnička i književno-umetnička dela koja nastaju
u sadejstvu stvaralaca i čitalaca. Takav proces nastajanja, koji se izgubio
unazad, postaje jedan od mogućih temelja neke nove književnosti. Nekome, možda
to može da zvuči nezgrapno, ali treba pustiti umetnost da se razvija onako kako
joj njena priroda i suština nalažu.
Na kraju, nismo li svi,
zauzevši položaje ispred monitora, zapravo samo naši preci koji gledaju u svog
pevača i čekaju da otkriju novu priču ili misao, ali i da mu ispričaju svoje
viđenje sveta. Negde sam pročitala kako je Lori Anderson jednom spomenula da je
„tehnologija samo vatra oko koje se sakupljamo da bismo pripovedali priče“.
Mislim da se u toj rečenici krije suština zbog čega su ljudi toliko vezani za
monitore. Vraćaju se korenima, socijalizaciji misli i verovanja.
Branislava Džigurski
Објавио Бранислава, четвртак, 30. септембар 2010.
Објавио Бранислава, четвртак, 30. септембар 2010.
Коментари
Постави коментар