ЧУВАРИ СВЕТЛОСТИ – 67. наставак
Арго је плутао, укотвљен поред пусте, мирољубиве обале. Око њега се
љуљало ноћно небо, изнад њега су текле реке жмиркавих сазвежђа и светлосна
паучина маглина.
- Намигују ми - мазила
се Златана ка5ану. – Јеси ли љубоморан?
- Сваки трептај је један
мој љубавни поздрав – удварао се ка5ан.
- Дрхтаји небеских бића
/ блиставе главе младића / узбуркане крви... – изражајно изрецитова Протеј.
- Чуј ти ово! – изненади
се Амик. – Бизнисмен – поета!
- Нису то моји стихови –
пожури Протеј да се оправда. – Испевао их је један грчки песник, у част моје
скулптуре „Глава младића“.
- Још лепше! – прихвати Раде. – Бизнисмен – вајар!
- Изложена је у атинском
музеју на Акропољу – објасни Протеј.
- Модел вам је био неки
млади бизнисмен? – заинтересова се MNW и заглади косу.
- Ни случајно... То је
прво лице исклесано у Антици које није бог, чудовиште или демон. Прво људско
лице.
- Па како је онда ваш
рад кад је археолошка знаменитост? – зачуди се Амик.
- Овако: један млади,
врло талентован скулптор – емигрант био ми је много дужан. Затворио сам га у
атеље, снабдео храном и пићем, донео му оригиналну главу из музеја и камени
блок из истог каменолома. Имаш ове празничне дане кад музеј не ради, рекао сам
му, направи савршену копију и слободан си. И направио је, све у мојој
организацији. Зато је мој рад.
- И ви сте копију
вратили уместо оригинала? – зграну се Амик
- На време. Нико ништа
није приметио.
- А оригинал? – упита
ка5ан зачуђено.
- Не брините за оригинал.
Толико пара за њега могао је да ми да само прави љубитељ уметничких старина.
Код њега је безбеднија него у музеју.
- Али, ипак, то у
музеју... – чудио се Амик. – То је копија. Да не кажем фалси...
- Немојте да кажете – љутну се Протеј. – Па и остала вредна дела су
већином копије док оригинали чаме у депоима или су део приватних колекција.
- А у музеју мисле да је
то оригинал? – упита Раде.
- Музеј сада прави
копију те скулптуре, да је изложе уместо оригинала. Био сам фин па сам им
препоручио истог вајара.
- И он сада клеше копију
копије?
- Лепо ради, лако му
иде. Рекао сам му: то завршни и настави пут. И немој случајно да тамо негде у
Немачкој или Шведској клешеш исту ствар!
- Бринете о уникатности
уметничког дела – осмехну се Раде.
- Тако је – сагласи се
Протеј. – Не могу да дозволим инфлацију оригинала, то им много смањује вредност.
- Права брига о
уметности и уметницима – сетно додате Амик.
- Наравно! Зато и кажем
„мој рад“ – све то сам ја замислио, организовао и спровео – утврди Протеј.
- „Мој бизнис и твоја
кафана, биће лове од зарана...“ – запева Раде. – Приправниче, настави даље!
- Ја? – зачуди се MNW. – Ја само свирам, и то рок.
- Свирате? – обрадова се
Златана. – Па могли би неку импровизацију, за нас...
- Нисам понео бас –
објасни MNW.
- А не би ни ваљало, без оркестра.
- Ја сам певао рок –
разметљиво ће Раде. – Када сам био у Паризу...
На небу изнад њих нешто
пуче и засветли. Видео се јасан звездани траг који им се приближавао.
Златана се приби уз
ка5ана, MNW увуче главу у рамена...
Светлост се муњевито
појача, прохуја изнад њих и тресну на обалу.
Гејзир светлости разби таму до
последње травке, тутњава прође као удар ветра, Арго лако заигра...
- Аух! – одахну Амик. –
Ово је било близу...
- Трећи, или четврти пут
– присећао се Прекобарац.
- Да, увек када се
запијемо! – потврди Амик. – Раде, шта ти кажеш о овоме?
Раде саже главу и отпи
добар гутљај.
- Шта да кажем? Јавља
се, видели сте.
- Ко се јавља?
- Ко? Па Чувар
светлости!
Протеј, Прекобарац, Амик
и MNW се згледаше, Златана је
гледала у ка5ана и чекала да он све то објасни.
- Прорекао ми је то у
пекари „Нешто за понети“ – настави Раде. - Ту сачекује прве купце, пре него што
се раздани.
- Ноћно биће? – упита
Амик и стресе се.
- Ама не. Баш напротив.
Има много посла да би се разданило...
Сви су га гледали
зачуђено. Измишља, доживео, прича бајку?
- Имао сам среће да га
сретнем пре него што се разданило – настави Раде. – И он ми је, у мирису топлог
хлеба и погачица са чврцима, рекао:
- Живот ће ти проћи у
облаку прашине, ако...
И ту је заћутао, као да
се уплашио наставка...
- Ако? – упитао сам и престао да жваћем. – Молим те, настави. Ако...?
- Ако себи не украдеш
коња! – завршио је.
- Зашто да крадем? Да га
купим? – упитао сам.
- Да украдеш! – био је
изричит.
- Али зашто?
- Мораш да стекнеш
сопствену кривицу да би се ослободио туђих.
Раде је наставио:
- Јеси ли и ти крао
коња? – упитао сам.
- Не, моја кривица је
другачија. Ја сам кажњен да понекад проричем лажне судбине.
- Значи, ово за коња је
лаж?
-Јесте, за тебе. За мене
је то опроштај туђих кривица. Молим те, укради коња!
- Али... – почех
- Рекох ти, и покајах се
– разочара се Чувар светлости, скочи на први зрак светлости и одједри у небо...
– заврши Раде са уздахом.
Амик и Прекобарац се
значајно згледаше.
- Па јесте ли украли
коња? – упита MNW.
- Јесам! – потврди Раде.
– И то три пута. И сваки пут ме је збацио тако да сам баш добро треснуо о
земљу.
- Ја бих одабрао неку
мирну кобилу – критички се изјасни Амик.
- Е, видиш, ту је
разлика – сетно ће Раде. – Ја сам одабрао најлепшег, великог и белог, поносног.
Узјахао сам га, а он је раширио крила, понео ме да ме процени, и збацио...
- Како то мислиш –
раширио крила? – неповерљиво је запиткивао Амик
- Када ме је први пут
збацио, сазнао сам и то. Био је то Пегаз.
Амик само одмахну руком и замисли се.
- А зашто долећу комете?
– упита MNW радознало. – И ја бих волео
да ме прате звезде.
- Није то комета, нисам
ја тај ниво. То је метеорит. Засветли, обележи пути тресне негде у близини. То
ми се јавља Чувар светлости.
- Ех – уздахну Златана.
– Благо вама!
- Молим? – упита Амик
клонуло.
- Опомиње ме – признаде
Раде. Поручује: „Доста је било! Сети се Пегаза!“
- Зато се ви не бавите
књижевношћу! – схвати MNW. – Збацио вас
Пегаз! И то три пута!
Раде само покајнички
саже главу.
Миливој Анђелковић
Коментари
Постави коментар