МИНИСТАРСТВО СРЕЋЕ - 65 наставак романа

Арго је бродио низ реку пратећи њене благе кривине и завијутке. Пусте обале би се утишале док не прођу, заоденуте у привидан спокој испод кога је бујао дивљи живот.
          Амик је повремено погледао уназад, али је његова слутња црних једара постајала све мања.
          - Били смо у будућности, прошлости и праисторији – резимирао је ка5ан. – Па доста је било... Идемо кући!
          - Разговарали смо са Сократом, пронашли Господара прича – додао је Амик. – Срели гусаре...
          - Били су то банкари! – исправио га је Протеј. – И ја сам вам се придружио – додао је, свестан своје важности.
          - Да, ви... А срели смо и папу Интернета – додао је Амик уозбиљеног лица, као да је хетое да каже да су то асоцијације по сличности.
          - Цело ово путовање... – почео је Раде.
          - Авантуре... – додао је Амик.
          - ... може да се назове Срећним путовањем.
          - Или изазивање судбине... – замислио се Амик.
          - Имали смо поуздан брод и мирне воде – наставио је ка5ан са поносом и лако шљепнуо по кормилу. – А нас двоје – и ка5ан другом руком пригрли Златану – и обострану, узвраћену љубав!
          Златана се угњезди у његовом загрљају и затрепта замагљених очију.
          - У љубави је само једно остало нејасно – протепа она. – Ко је срећнији: ко је срећнији? Онај који воли или онај који је вољен?

          - Једно од Сократових питања – знао је Амик. – То смо пропустили да га питамо.


- Срећнији је вољилац – Раде створи нову реч. – Онај који воли. Тако мисле у париској Ротонди и у остатку света.
          - Срећнији је вољени – умеша се Протеј. – Он прима уместо да даје.
          - Обоје – инсистирао је ка5ан.
          - Док љубав траје – резигнирано ће Амик.
          - Па није то флаша млека да се тако лако укисели – успротиви се Златана.
          - И она има рок трајања – није одустајао Амик. – Кад медена омама прође, почињу разочарања.
          Златана се исправи, спремна за борбу. Ово је била њена тема и није хтела да одступи.
          - Грешите, госпо`н Амик. Има много облика љубави и они се складно смењују. То што ви зовете разочарањем, може да буде свеснији облик љубави.
          - Можда – прихвати Амик. – Хоћете да кажете да љубав изграђује личност?
          - Још како! - потврди Златана. – Ево вам само један пример: у љубави лаж је  вреднија од истине.
          - И у животу – није попуштао Амик.
          - Кад лажеш из љубави, то није лаж – настави Златана. – То је брига о другом. А истину му кажеш кад хоћеш да га повредиш.
          - Види ти то! – зачуди се ка5ан. – Значи, да се забринем кад неко много брине о мени...
          - То је већ теологија љубави – прекиде MNW тренутак тишине. - Ја сам за оног ко прима љубав. Он је баш срећан.


- Знате ли ко је највећа сметња правој срећи – упита ка5ан.
          Сви га погледаше са очекивањем.
          - Сам човек. Док ја опремим брод, сачекам мирно море и дочекам моју вереницу прође много часова за срећу.
          - Прођу и неприлике – убаци Протеј.
          - Да, али пропуштене прилике имају неприлику у репу – филозофски ће Амик. – Па те само ошину!


- Ево, Херкул. Био је познат као најјачи јер је победио лавове, вепрове и разбојнике. Да их је све искулирао, био би непознат и срећан.
          - Могао је све то да одложи па да живи срећно – убаци MNW.
          - Није могао – Амик је имао спреман одговор. – Одлагање је први корак ка поразу. А онда си дубоко несрећан.
          - Овако си брзоплет – убаци Прекобарац.
          - Није тако Прекобарац – укључи се Раде – ако ти је добар правац...
          Лаки смех као лахор обиђе брод.
          - Људи су створени да буду срећни – настави Раде.
          - Борхес је – убаци Амик важно – написао да је осми смртни грех не бити срећан.
          - Треба основати министарство среће – знао је Раде. - То смо предлагали на Сорбони још `68. А његов први декрет би био да несрећа не постоји.


- Како – не постоји? – зачуди се MNW.
          - Несрећа је само грешка у животу.
          - Али... – поче MNW.
          - Нема – али – прекиде га Раде. – Како то да мене несреће заобилазе?
          - Зато што си живот заменио за кафанска дружења – примети Амик.
          - Ево једног занимљивог предлога – јави се Златана док су јој очи светлуцале пуне наде. – Ко би од нас био најбољи за министра среће?
          - Заиста – ко? – упита MNW блаженог лица.
          Ћутање, међусобно посматрање и процењивање. Није шала - бира се министар!
          - Министарство среће постоји у Бутану – примети Амик.
          - У Бутану? – зачуди се Раде. – Значи, уз благу преформулацију – ко је овде Бутанац?
          - Бутанац, Британац, Афро-евро-азијастанац... – поигравао се Амик речима.
          Али игра није била довољна. Предлог се залауфао и сада га је требало изгурати до краја.
          - Најпре Раде – проговори Прекобарац. – Он је своје жеље прилагодио могућностима...
          - Хоћеш да кажеш да је то... – поче Раде.
          - И ослободио се свих страсти које исцрпљују – брзо се укључи Амик.
          - Раде има једну предност у биографији – примети Протеј.
          - Коју?
          - Кћер му је директор банке.
          Раде скрушено спусти главу.
          - Јесте, господо... Нажалост, моја кћи руководи банком али ту ману надокнађује хуманитарним радом и редовним новчаним прилозима. Још се ослобађа наметнутих ланаца...


- Да јој остану само њени... – допуни га Амик.
          - Па не предлажем њу, већ Радета! – љутну се Прекобарац.
          - Раде! – понови Амик наглашено.
          - Ја се слажем – сагласи се Протеј.
          - И ја – превали некако MNW јер није могао да гласа против свог ментора.
          - Ми се слажемо – сагласи се ка5ан.
          - Само се прибојавамо – Златана није могла да оћути – да тај избор код вас не изазове промену личне среће...
          - А мене – одговори Раде – нико не пита да ли се слажем. – Ја афро-евро-ази... како оно беше – Британац - Бутанац?
          - Именован си – прекиде га Амик. – То је готово, господине министре. Сада свако ко није довољно срећан може да тражи од тебе да му решиш проблем.  Његову погрешку у животу, како си сам рекао.
          - Ја ћу први – јави се нестрпљиво MNW. – Ево мог проблема: убише ме неостварене жеље! Руше и оно што постигнем. Ви сте искусни путници кроз живот, реците ми: како брзо и лако да постанем срећан?
          - Хм, хмммм – одужи Раде. – Одговор ти се неће свидети...
          - Прво: скрати жеље! – био је Амик директан. – Жели оно што зависи од тебе...
          - И мало оматори... – допуни га Раде.
          - Ја ћу бити вечито млад – био је сигуран MNW. – Знате већ, такви су ми гени.
          - Оматори, у жељама – исправи се Раде.
          - То су мале жеље – настави MNW. – Ево, на пример, како да нађем моћног спонзора?


- Па да му се улагујеш до краја живота – примети Амик.
          - Његовог? То могу, увежбао ме мој ментор Раде.
          - Ја? – зачуди се Раде. – Учио сам те да будеш сналажљив, а не...
          - Многи ми признају... – настави MNW замишљено.
          - ... и да не прекидаш старије! – настави Раде, али MNW, занет својим мислима, није ништа чуо.
          - ... да сам елегантнији, динамичнији и за све способан. Али то некако нерадо и стидљиво. А то да имам наслеђе гене за неколико живота, то не смем ни да поменем!
          - Не завиде вам довољно – објасни Протеј. – Недостаје вам њихова завист.
          - Па шта да радим?
          - Морате живот чвршће да зграбите за рогове – настави Протеј. - И да побеђујете у серијама. То нико неће моћи да вам опрости и завист ће расти као багрем у пролеће.
          - Живот... за рогове... – понављао је MNW да сигурно запамти. – Победе у серијама...
          - Највећи део наше среће ствара завист других – поучи га Протеј. – Срећа не постоји сама по себи, њу проглашавају они који завиде.

- Чим почну да ти нешто пребацују – укључи се Раде и брзо погледа у Амика – не чине то због тебе, већ зато што ти завиде.
          - Има и тога – нерадо признаде Амик. – Ипак ћеш ти бити добар, или бар сналажљив, министар...
          - Треба пронаћи срећу у себи – покушао је да разјасни Прекобарац. – Сав вишак енергије усмери у вољу за смислом свог рада...
          - Ја то не умем – јадао се MNW. – Не да ми се толико рмбање за тако флуидну ствар.
          - Умећеш, кад оматориш – није попуштао Амик. – Ако тада будеш имао снаге...
          - Сада смо срећни – умиљавала се Златана. – Ја ћу бити још срећнија када ми на Фејсбуку хиљаде њих буду завиделе...


- Мене све ово забрињава – уметну се ка5ан. – Срећа је као точак мог кормила – округла.
          - Кад си срећан можеш само да изгубиш – примети Протеј. – Највећа срећа је у неизвесности добитка. И његове величине.
          - Да – потврди Амик. – Она најмање узима кад мало даје.
          - И не уме да мрзи и воли – настави Прекобарац. – Као луфтика. Час је овде, час тамо.
          - Могао би наш министар среће – изјави Амик осветољубиво – да нам објасни шта је то срећа?
          Раде га погледа, осмехну се, испи коктел и жалосно накриви празну чашу.
          - Да ли је срећа кад ти најбољи пријатељ завиди? Јесте, сигурно. Али та срећа има једну велику ману – досадна је и једнолична. Или си у Бутану или си луфтика.


- Нема правих изазова осим што квалитетнијих пића! Зато, приправниче. Спреми нам још једну туру коктела Свете Луције. Али строго по рецептури!
          - Још сам приправник? – упита MNW са притајеном надом.
          - Трофазни, знаш већ...
          - Колико траје тај нови, трофазни статус?
          - То је пиће, приправниче! Трофазни коктел Свете Луције!
          - Ах, да! – присети се MNW. – А мој статус?
          - Док се не усагласи Веће стараца – и Раде погледа Амика, Протеја и Прекобарца.
          - Побуна је први знак сазревања... – медитирао је Амик.
          - Што се мене тиче – изјасни се Протеј – млади господин је положио. Он чак има и бизнис план!
          Али Раде и Прекобарац су ћутали, загледани у даљине пред њима, са осмехом Мона Лизе на уснама.
         

          Миливој Анђелковић

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПИЛУЛЕ СРЕЋЕ И ИСПУЊАВАЊЕ ЖЕЉА – 71. наставак романа

ГОСПОДАР ПРИЧА - 61. наставак романа

ГУСАРИ ИЛИ СТРАДАЛНИЦИ – 72. наставак романа